Bila sam u jednoj manjoj trgovini i kupovala nešto za baku. Uzela sam sve što mi je trebalo i stala u red. Ispred mene je bila jedna žena sa malim dečakom od nekih pet godina.
Mali se vrpoljio, tražio nešto što mu mama nije htela kupiti, a onda je slučajno pao na pod. Mama je odmah krenula da ga podigne i uteši, pa mu je nežno rekla:
„Dođi mami da te poljubim, pa će proći.“
Međutim, mali je odjednom viknuo tako glasno da su se svi u prodavnici okrenuli:
„Nemoj me ljubiti! Jučer si ljubila tatu po…“
Tu je zastao, a mama je u sekundi problijedela. Ljudi u redu počeli su da se pogledavaju, a jedna žena je spustila glavu da sakrije osmeh.
Dečak, naravno, nije ni slutio kakvu je pometnju napravio. Samo je gledao mamu svojim krupnim očima, kao da mu uopšte nije jasno zašto su svi odjednom zaćutali.
Mama ga je brzo podigla, pokušavajući da promeni temu, ali bilo je kasno. Prodavačica se jedva suzdržavala da ne prasne u smeh, a čovek iza mene okrenuo se prema polici i počeo da kašlje od smeha.
Ja sam jedva uspela da ostanem ozbiljna. Znate kako je s decom — kažu ono što vide i čuju, bez ikakvog razmišljanja o tome kako će to zvučati pred drugim ljudima.
Žena je platila račun, uzela dečaka za ruku i gotovo pobegla iz prodavnice, dok je mali mirno hodao pored nje, potpuno zadovoljan što je rekao ono što je imao na umu.
A ja sam, dok sam čekala svoj red, razmišljala samo jedno: deca su najveći mali čuvari porodičnih tajni — i nikad ne znate kada će odlučiti da ih podele sa celim svetom!