Mislila sam da sam dobra majka, sve dok mi ćerka jedne večeri nije rekla rečenicu koju majka nikad ne bi smela da čuje. Godinama sam živela za nju. Odrekla se posla, prijatelja, izlazaka, novih haljina. Sve pare, vreme i snagu ulagala sam u to da ona ima „bolje sutra“. Govorila sam sebi da je to normalno, da svaka majka tako treba.
Bila sam sama. Otac je otišao rano, ostala sam i majka i otac. Radila sam dva posla, vraćala se kući mrtva umorna, ali sam učila s njom, slušala je, bodrila. Nikada nisam tražila zahvalnost. Mislila sam da ljubav ne traži ništa zauzvrat.
Kako je rasla, postajala je hladnija. Sve ređe je pričala sa mnom, sve češće prevrtala očima. Govorila sam sebi da je to pubertet, da će proći. Branila sam je pred drugima, čak i kada je bila gruba. Nisam htela da vidim ono što me je duboko bolelo.
Jedne večeri smo se posvađale. Rekla sam joj da sam umorna i da mi treba malo razumevanja. Pogledala me je i bez trunke emocije izgovorila: „Nisam te ja tražila da se toliko žrtvuješ. To je tvoj izbor.“ U tom trenutku kao da mi je neko izbio vazduh iz pluća. Stajala sam nemo, dok su mi se godine odricanja vrtile pred očima.
Te noći sam prvi put zaplakala zbog sebe, a ne zbog nje. Shvatila sam da sam je naučila da sam uvek dostupna, uvek jaka, uvek poslednja. Naučila sam je da sam nebitna. I to je bila moja najveća greška.
Sutradan sam uradila nešto što nikada pre nisam. Rekla sam „ne“. Nisam joj dala novac koji je tražila. Nisam se pravdala. Samo sam rekla da imam i svoj život. Pogledala me je kao stranca. Možda sam joj tog dana slomila sliku o meni, ali sam prvi put počela da sastavljam sebe.
Ne pišem ovo da bih optužila decu. Pišem jer mnoge majke ćute. Jer su naučene da trpe, da se gase, da budu jake dok ne nestanu. A onda se pitaju gde su pogrešile.
Da li majka mora da se izgubi da bi bila dobra?
Ili je vreme da prestanemo da se žrtvujemo do samouništenja?