Godinama sam vraćao kilometražu na polovnim automobilima. Znao sam da nije pošteno, ali novac je dolazio lako, mušterija je bilo sve više, a ja sam vremenom prestao da razmišljam o tome ko će na kraju kupiti te automobile.
Prodavci bi dovozili vozila sa 300 ili 400 hiljada kilometara i govorili:
„Spusti ga na 180.“
„Stavi 150, tako će lakše otići.“
Ja bih odradio posao, uzeo novac i više ništa nisam pitao.
Jednog dana došao je čovjek koji je često koristio moje usluge. Dovezao je lijepo očuvan automobil koji je na satu imao skoro 360.000 kilometara.
„Spusti ga na 160.000“, rekao je.
Pogledao sam automobil i rekao:
„Znaš da ovo više nije malo vraćanje.“
Samo se nasmijao.
„Kupac gleda brojke. Auto radi dobro, ne brini.“
Uradio sam ono što je tražio.
Sutradan, dok sam radio u radionici, vidio sam isti automobil kako ulazi u dvorište.
Pomislio sam da nešto nije u redu.
Iz njega su izašli mladić i njegova supruga, a na zadnjem sjedištu bilo je malo dijete. Sa njima je bio i prodavac.
„Majstore“, rekao je prodavac, „reci ljudima da li je auto dobar. Hoće da ga kupe.“
U tom trenutku kao da me je neko udario u stomak.
Mladić mi je prišao.
„To nam je prvi ozbiljniji automobil. Imamo malo dijete i treba nam nešto pouzdano. Prodavac kaže da ima samo 160.000 kilometara. Šta vi mislite?“
Pogledao sam prema prodavcu.
On me je gledao pravo u oči.
Znao sam šta očekuje da kažem.
Da je automobil odličan.
Da kilometraža djeluje stvarno.
Da slobodno daju novac.
A onda sam pogledao dijete na zadnjem sjedištu.
Prvi put poslije mnogo godina nisam vidio samo automobil i zaradu. Vidio sam porodicu koja je vjerovatno mjesecima štedjela da bi ga kupila.
„Možemo li nasamo?“, rekao sam mladiću.
Prodavac se odmah umiješao:
„Šta ima nasamo? Reci ovdje.“
Tada sam odlučio.
„Automobil nema 160.000 kilometara.“
Nastala je tišina.
Mladić me je pogledao zbunjeno.
„Kako znate?“
Progutao sam knedlu.
„Zato što sam juče ja promijenio kilometražu. Imao je skoro 360.000.“
Prodavac je pobjesnio.
Počeo je da viče da sam ga izdao i da ću izgubiti sve mušterije.
Mladi bračni par nije rekao gotovo ništa. Zahvalili su mi se, uzeli dijete i otišli.
Prodavac više nikada nije došao kod mene.
Ali priča se nije završila tu.
Nekoliko dana kasnije mladić se ponovo pojavio u radionici.
Došao je samo da mi kaže:
„Možda ste izgubili mušteriju, ali ste nama sačuvali nekoliko hiljada eura. Hvala vam.“
Te večeri dugo sam sjedio sam u radionici.
Razmišljao sam koliko je ljudi prije njih kupilo automobile na kojima sam ja promijenio kilometražu.
Nisam mogao vratiti vrijeme niti ispraviti ono što sam već uradio.
Ali mogao sam odlučiti šta ću raditi od tog dana.
Prestao sam da vraćam kilometražu.
Izgubio sam nekoliko mušterija i dio zarade, ali prvi put poslije mnogo godina mogao sam mirno da pogledam čovjeka koji mi doveze automobil.
Jer sam konačno shvatio da iza svakog broja na instrument tabli stoji neko ko je za taj automobil možda štedio godinama.