Moj komšija me nazvao u tri ujutro. Čim sam se javio, čuo sam njegov uspaničen glas:
„Probudi se! U tvom dvorištu je neki čovjek! Upravo sam ga vidio kako prolazi pored prozora!“
Skočio sam iz kreveta i istrčao napolje. Upalio sam sva svjetla oko kuće, pregledao dvorište, garažu i šupu, ali nikoga nije bilo. Pomislio sam da je komšija možda pogrešno vidio, ali on je bio potpuno siguran.
Sutradan sam primijetio nešto neobično. Nestao je stari ručni sat mog pokojnog oca. Nije vrijedio mnogo novca, ali meni je značio više od bilo čega drugog. Godinama je stajao na istom mjestu.
Pozvao sam komšiju i zajedno smo odlučili da postavimo sigurnosne kamere. Jednu sam stavio iznad ulaznih vrata, drugu prema dvorištu, a treću iza kuće.
Prošlo je nekoliko sedmica i ništa se nije događalo. Već sam počeo vjerovati da je sve bila slučajnost.
A onda mi je jednog jutra zazvonio telefon.
„Dobar dan, policija. Da li možemo da dođemo do vas?“
Nisam znao šta se događa. Dvojica policajaca stigla su poslije dvadesetak minuta. Jedan je izvadio fotografiju muškarca i stavio je na sto.
„Da li poznajete ovog čovjeka?“
Pogledao sam fotografiju i sledio se. Bio je to čovjek kojeg je moja kamera nekoliko noći ranije snimila kako stoji ispred kapije.
Rekao sam im da ga nikada nisam vidio.
Policajac je tada objasnio da je muškarac uhapšen zbog više krađa u okolini. Kod njega su pronašli nekoliko satova, nakita i drugih predmeta za koje nisu znali kome pripadaju.
A onda je iz vrećice izvadio sat.
Odmah sam ga prepoznao.
„To je sat mog oca!“
Policajci su mi objasnili da je čovjek, prema njihovim saznanjima, sedmicama obilazio kuće i posmatrao navike vlasnika. Noću bi ulazio u dvorišta, provjeravao otvorene prozore i vrata i uzimao ono do čega je mogao lako doći.
Najviše me šokiralo ono što su rekli na kraju.
Na njegovom telefonu pronašli su fotografije moje kuće snimljene nekoliko dana prije prve krađe.
Tada sam shvatio da čovjek kojeg je komšija vidio u tri ujutro nije slučajno zalutao u moje dvorište.
Posmatrao je kuću i čekao pravi trenutak.
Zahvaljujući komšiji i kamerama, dobio sam očev sat nazad. Od tada vrata zaključavam čak i kada sam kod kuće, a komšijinu rečenicu iz te noći nikada nisam zaboravio:
„Bolje da te probudim bez razloga nego da jednom prećutim kada razloga zaista ima.“