Na parkingu su me čekala dvojica muškaraca. Čim sam izašla iz restorana, krenuli su prema meni.
Jedan je rekao:
„Gazda želi da razgovara s tobom.“
Odmah sam pomislila na onog gosta kojeg sam odbila.
„Nemam ja šta da razgovaram s njim.“
Pokušala sam da prođem, ali drugi muškarac je rekao:
„Nije riječ o njemu. Vlasnik restorana te čeka.“
Zbunila sam se.
Odveli su me do crnog automobila. Unutra je sjedio čovjek kojeg sam nekoliko puta viđala u restoranu, ali nisam znala ko je.
„Sjedi, neće ti se ništa dogoditi.“
Rekao mi je da je čuo šta se desilo sa gostom i da je pregledao snimke kamera.
„Vidim da te pojedini gosti dodiruju i vrijeđaju, a tvoj šef ti govori da ćutiš.“
Spustila sam pogled.
„Treba mi posao.“
„Znam. Ali to ne znači da bilo ko smije tako da se ponaša prema tebi.“
Sutradan je sazvao cijelo osoblje. Tek tada sam saznala da je on stvarni vlasnik restorana.
Šef koji mi je mjesecima govorio da trpim goste dobio je otkaz.
Mislila sam da je tu priča završena.
Ali vlasnik me je pozvao u kancelariju.
Na stolu je bila fascikla sa mojim imenom.
„Prije nego što odeš, moram ti pokazati nešto.“
Otvorio je stare papire i izvadio fotografiju žene koja je prije više od dvadeset godina radila u istom restoranu.
Odmah sam je prepoznala.
Bila je to moja majka.
„Odakle vam njena fotografija?“
Čovjek je ćutao nekoliko sekundi.
„Tvoja majka nije otišla odavde onako kako ti je ispričala.“
Zaledila sam se.
„Šta to znači?“
Izvadio je još jedan dokument.
Na njemu je bilo mamino ime i potpis čovjeka kojeg sam poznavala cijelog života.
„Ovo je razlog zbog kojeg sam te zaposlio čim sam vidio tvoje prezime“, rekao je.
A kada sam pročitala šta piše na dnu dokumenta, shvatila sam da moja majka godinama krije šta joj se zapravo dogodilo u tom restoranu…