Renovirali smo kupatilo jer staro više nije moglo da izdrži ni godinu dana. Muž je preko poznanika pronašao majstora koji je došao, sve izmjerio i rekao cijenu.
Mužu se cifra učinila previsoka pa su se malo natezali, ali majstor je uporno ponavljao:
„Materijal je poskupio, a ako želite da bude kvalitetno, to vam je cijena.“
Na kraju smo pristali.
Radovi su počeli. Dolazila su dvojica majstora, muž bi ujutro otišao na posao, a ja sam ostajala kod kuće. Kuvala sam im kafu, nudila ručak i gledala da im ništa ne nedostaje.
Jednog jutra pojavio se samo jedan.
Rekao je da njegov kolega tog dana ima drugi posao.
Skuvala sam mu kafu i odnijela je u kupatilo.
Dok sam mu pružala šolju, pogledao me, nasmiješio se i rekao:
„Gazdarice, jel znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cijene?“
Zbunila sam se.
„Kako to misliš, majstore?“
Spustio je alat i tiše rekao:
„Samo nemojte reći da ste ovo čuli od mene.“
Odjednom mi više nije bilo do šale.
Objasnio mi je da je čovjek s kojim se moj muž dogovorio za radove na spisku materijala naveo mnogo skuplje proizvode nego što je zapravo kupio.
„Vama je obračunao najskuplju hidroizolaciju, ljepilo i još neke stvari. A pogledajte šta mi ugrađujemo.“
Pokazao mi je kante i vreće koje su stajale u hodniku.
Nisam se razumjela u građevinski materijal, pa sam ga pitala:
„Kolika može biti razlika?“
„Velika.“
Izvadio je telefon i pokazao mi fotografiju računa iz prodavnice.
Počela sam porediti cijene sa predračunom koji smo dobili.
Nisam mogla vjerovati.
Na nekim stavkama razlika je bila gotovo duplo veća.
Ali onda sam primijetila još nešto.
Na našem predračunu pisalo je da je kupljeno deset vreća jednog materijala.
Na računu ih je bilo šest.
„Gdje su ostale četiri?“ pitala sam.
Majstor je samo slegnuo ramenima.
„Ne postoje.“
Odmah sam fotografisala račun.
Kada se muž vratio s posla, pokazala sam mu sve.
Prvo je pomislio da možda postoji neko objašnjenje.
„Nećemo ga optuživati dok ne čujemo šta ima da kaže“, rekao je.
Sutradan nije otišao na posao.
Kada je glavni majstor stigao, muž ga je pustio da normalno počne raditi, a onda ga pozvao u kuhinju.
„Možeš li mi donijeti sve račune za materijal koji sam platio?“
Majstor se zbunio.
„Šta će ti računi? Sve ti piše na predračunu.“
„Hoću originalne račune.“
Tada su počela opravdanja.
Jedan račun je navodno ostao u autu. Drugi je izgubio. Treći je, kako je rekao, kod knjigovođe.
Muž je tada izvadio telefon i pokazao mu fotografiju koju sam napravila.
Majstor je problijedio.
„Odakle ti ovo?“
„Nije važno. Važno je da mi objasniš kako sam platio deset vreća, a kupljeno je šest.“
Nastala je tišina.
Poslije nekoliko minuta priznao je da je na materijal dodavao svoju „maržu“.
Muž mu je odgovorio:
„Marža je jedno. Naplatiti nešto što nisi ni kupio je nešto sasvim drugo.“
Radove smo tog trenutka zaustavili.
Pregledali smo sve što je do tada urađeno, popisali materijal i platili samo ono što je stvarno nabavljeno i ugrađeno. Za ostatak kupatila pronašli smo drugog majstora.
Kada smo na kraju sabrali sve račune, razlika je bila ogromna.
Nije bilo baš tačno pola cijene, kako mi je onaj radnik rekao, ali ostalo nam je dovoljno novca da kupimo novu veš-mašinu, ormarić i ogledalo koje smo ranije planirali ostaviti za sljedeću godinu.
Kasnije sam pitala onog majstora zašto mi je uopšte rekao istinu.
Odgovorio mi je:
„Radim za dnevnicu. Ne mogu gledati kako neko ljudima naplaćuje materijal koji nikada nije ni kupio.“
Od tada, kada nešto renoviramo, imamo jedno pravilo:
Dogovorimo cijenu rada posebno, a za svaki komad materijala tražimo račun. Jer ponekad jedna obična kafa s majstorom može da vam uštedi više novca nego mjesec dana pregovaranja.