Renovirali smo kupatilo i muž je pronašao dvojicu majstora koje mu je preporučio kolega. Kada su prvi put došli, dugo su razgovarali o cijeni. Mužu se činilo da traže previše, oni su tvrdili da materijal i rad jednostavno toliko koštaju, ali su se na kraju ipak dogovorili.
Radovi su počeli već sljedeće sedmice. Muž je svakog jutra odlazio na posao, a ja sam ostajala kod kuće da majstorima otvorim vrata, donesem kafu i provjerim treba li im nešto.
Sve je išlo sasvim normalno.
Jednog jutra pojavio se samo jedan od njih.
„Kolega danas ne može doći, nešto privatno mu je iskrslo“, rekao mi je.
Nisam tome pridavala nikakav značaj. Skuvala sam mu kafu kao i svakog dana i odnijela je u kupatilo.
Dok sam mu pružala šolju, pogledao me je, nasmiješio se i rekao:
„Gazdarice, je l’ znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cijene?“
Zastala sam.
„Kako to misliš, majstore? Već ste se dogovorili s mojim mužem.“
Spustio je alat i tišim glasom rekao:
„Jesmo, ali nisam siguran da znaš šta je sve uračunato u cijenu.“
Odmah sam pomislila da pokušava nešto da sakrije od svog kolege ili da mi ponudi posao „na crno“.
„Reci otvoreno“, odgovorila sam.
Tada je izvadio presavijeni papir iz džepa. Na njemu je bila lista materijala koju je njegov kolega napravio kada je razgovarao s mojim mužem.
„Pogledaj količine“, rekao je. „Za vaše kupatilo ne treba ni približno ovoliko materijala.“
Pokazao mi je nekoliko stavki. Nisam se razumjela u građevinske radove, ali čak je i meni bilo čudno da je navedeno mnogo više pločica, ljepila i drugog materijala nego što smo kupili.
„Pa gdje bi završio ostatak?“, pitala sam.
Slegnuo je ramenima.
„To pitaj čovjeka koji je pravio račun.“
Nije želio direktno da optuži kolegu, ali mi je savjetovao da ništa ne govorim dok muž ne provjeri račune.
Fotografisala sam papir i odmah pozvala muža. Kada je došao s posla, zajedno smo pregledali sve račune i uporedili ih sa stvarnim dimenzijama kupatila.
Ispostavilo se da nije baš riječ o polovini cijene, kako je majstor rekao, ali je razlika ipak bila velika. U ponudi su se nalazile količine materijala koje nikada nisu unesene u našu kuću, kao i nekoliko radova koji još nisu bili urađeni.
Muž je sljedećeg jutra sačekao obojicu.
Razgovor nije bio prijatan.
Drugi majstor se pravdao da je ponuda bila okvirna i da bi se na kraju sve obračunalo prema stvarno utrošenom materijalu. Moj muž mu je mirno odgovorio da onda nema razloga da na računu unaprijed stoje stvari koje nisu ni kupljene.
Na kraju su ponovo napravili obračun i cijena je značajno smanjena.
Najviše me iznenadilo ono što se dogodilo poslije.
Majstor koji mi je sve otkrio odbio je da uzme bilo kakvu dodatnu zahvalnicu.
„Samo sam rekao ono što bih volio da neko kaže mojoj porodici da se nađe u istoj situaciji“, rekao je.
Od tada, kad god nešto renoviramo, više nikada ne prihvatamo samo konačnu cifru. Tražimo da svaka stavka, količina materijala i cijena rada budu napisani posebno.
Jer ponekad jedna obična kafa i nekoliko iskrenih riječi mogu da vam sačuvaju mnogo novca.