MISLILA SAM DA JE DOŠLA U BUTIK DA KRADE – KADA SAM SAZNALA KO JE, BILO ME JE SRAMOTA

Prišla sam joj i hladno rekla:

„Gospođo, mogu li vam pomoći?“

Žena me pogledala i tiho odgovorila:

„Samo bih malo pogledala.“

Pratila sam je u stopu. Svaki put kada bi uzela neki komad odjeće, bila sam tik pored nje.

Poslije nekoliko minuta pitala je:

„Imate li možda nešto lijepo za djevojku od dvadesetak godina?“

Pokazala sam joj nekoliko haljina.

Pogledala je cijene i vratila ih.

„Preskupo je“, rekla je.

Pomislila sam da sam bila u pravu.

A onda je iz džepa izvadila zgužvanu kovertu punu novčanica.

„Imam dovoljno za jednu. Samo želim da bude posebna.“

„Za koga kupujete?“

Oči su joj se napunile suzama.

„Za kćerku. Nisam je vidjela skoro dvadeset godina.“

Odjednom mi je bilo neprijatno zbog načina na koji sam je gledala.

Pomogla sam joj da izabere najljepšu haljinu.

Kada je došla do kase, direktorica butika je izašla iz kancelarije.

Čim je ugledala ženu, potpuno je problijedjela.

„Šta ti radiš ovdje?“

Žena je spustila haljinu.

„Došla sam po ono zbog čega sam se vratila u ovaj grad.“

Pogledala sam direktoricu.

„Poznajete se?“

Nijedna nije odgovorila.

Žena je iz stare torbe izvadila fotografiju.

Na njoj je bila direktorica kao mlada djevojka – sa bebom u naručju.

„Ko je beba?“ pitala sam.

Direktorica je počela plakati.

Žena se tada okrenula prema meni.

„Zato sam jutros došla baš u ovaj butik.“

„Ne razumijem.“

Pružila mi je fotografiju.

Na poleđini je bilo napisano ime.

Moje ime.

Ruke su mi počele drhtati.

„Zašto je moje ime ovdje?“

Direktorica je sjela.

„Zato što postoji nešto što ti nikada nisam rekla.“

„Šta?“

Pokazala je na zapuštenu ženu koja je stajala ispred nas.

A onda izgovorila:

„Ona nije slučajna mušterija. Ona je žena koja te je prije dvadeset godina donijela meni i zamolila me da te odgajam kao svoje dijete.“