Poruka je glasila: „Je li ovo stvarno ti?“
Ispod nje bio je link. Otvorila sam ga i ostala bez riječi. Moje fotografije nisu bile objavljene na nikakvom konkursu za ljepotu. Nalazile su se na stranici za koju nikada nisam čula, zajedno sa desetinama fotografija drugih djevojaka.
Najgore od svega bilo je to što je ispod mog imena pisalo da sam profesionalni model i da su fotografije dostupne za komercijalnu upotrebu.
Odmah sam pozvala drugaricu. Kada sam joj objasnila šta sam pronašla, nastala je tišina.
„Moram nešto da ti priznam“, rekla je.
Tada mi je otkrila da ni ona nije znala sve detalje. Ponudu za fotografisanje dobila je od poznanika koji joj je obećao novac za svaku djevojku koju dovede u studio. Uvjeravao ju je da fotografije idu samo na konkurs.
Istog dana otišle smo do studija, ali vrata su bila zaključana. Natpis sa imenom firme bio je skinut, a telefon fotografa ugašen.
Pomislila sam da više ništa ne možemo učiniti.
A onda mi je prijatelj iz inostranstva poslao još jednu poruku:
„Nisu problem samo fotografije. Pogledaj datum kada je ovaj profil napravljen.“
Datum je bio tri mjeseca prije nego što sam se uopšte fotografisala.
Još čudnije, na profilu su već tada stajali moje ime, godine i grad.
Neko je znao da ću doći u taj studio mnogo prije nego što sam ja uopšte čula za njega…