Muž mi je poginuo samo 15 dana nakon našeg vjenčanja. Imao je saobraćajnu nesreću na motoru i nije mu bilo spasa. Imala sam samo 20 godina i preko noći sam od mlade supruge postala udovica.
Mislila sam da ništa ne može biti teže od toga.
A onda sam, otprilike mjesec dana kasnije, saznala da sam trudna.
Kada sam ugledala pozitivan test, istovremeno sam plakala od tuge i sreće. Nosila sam dijete čovjeka kojeg sam izgubila, ali nisam znala kako ću sama izdržati sve što me čeka.
Moji roditelji su smatrali da sam premlada i da neću moći sama da odgajam dijete. Govorili su mi da dobro razmislim o prekidu trudnoće i da ne dozvolim da sebi dodatno otežam život.
Sa druge strane, roditelji mog pokojnog muža molili su me da zadržim dijete. Posebno svekrva.
„To je jedino što nam je ostalo od našeg sina“, govorila je kroz suze.
Bila sam potpuno izgubljena.
Svi su imali svoje mišljenje, a odluka je bila moja.
Kada sam ušla u treći mjesec trudnoće, otišla sam sama na groblje. Sjela sam pored muževog groba i dugo plakala.
Tog dana donijela sam odluku.
Zadržaću dijete.
Nisam to uradila zbog svojih roditelja, niti zbog svekra i svekrve. Uradila sam to zato što sam shvatila da ja želim to dijete.
Trudnoća nije bila laka. Bilo je dana kada sam se pitala kako ću dalje. Svekrva je, međutim, održala obećanje da neće dozvoliti da budem sama. Išla je sa mnom na preglede, pomagala mi oko svega i bila uz mene kada bih se slomila.
Nekoliko mjeseci kasnije rodila sam dječaka.
Kada su mi ga prvi put stavili u naručje, zaplakala sam.
Imao je iste oči kao njegov otac.
Svekrva je stajala pored kreveta, pogledala ga i samo rekla:
„Isti moj sin.“
Godine su prolazile. Završila sam školovanje, pronašla posao i zajedno sa porodicom odgajala sina.
Nikada mu nisam skrivala ko mu je bio otac.
Kada je dovoljno porastao, pokazala sam mu naše fotografije, pričala mu kakav je njegov tata bio i koliko ga je želio, iako nikada nije saznao da će postati otac.
Jednog dana sin me je pitao:
„Mama, da li ti je žao što si odlučila da me rodiš?“
Zagrlila sam ga i rekla:
„Bila sam uplašena i nisam znala kako će izgledati naš život. Ali odluka da te rodim bila je moja odluka i nikada nisam požalila što si dio mog života.“
Tada me je zagrlio i rekao:
„Onda ću se truditi da tata bude ponosan na mene.“
U tom trenutku ponovo su mi krenule suze.
Ne zato što sam bila tužna, već zato što sam shvatila koliko se moj život promijenio od onog dana kada sam sa samo 20 godina mislila da je sve završeno.