„Moj muž je posljednjih pet godina svake prve nedjelje u mjesecu kupovao buket bijelih ruža i odlazio sam na groblje. Govorio je da posjećuje grob starog prijatelja. Nikada nisam postavljala pitanja. Ali prošle nedjelje sam ga prvi put pratila. Kada je otišao, prišla sam grobu i pročitala ime na spomeniku. Buket mi je ispao iz ruku.“
Na spomeniku je bilo ime:
JELENA PETROVIĆ.
Ispod njega fotografija mlade žene.
Ali ono što me je potpuno sledilo bio je datum smrti.
Umrla je prije tačno 14 godina.
Samo tri mjeseca prije nego što smo se moj muž i ja upoznali.
Vratila sam se kući prije njega.
Kada je ušao, čekala sam ga za stolom.
„Ko je Jelena?“
Zastao je.
Nije pitao na koju Jelenu mislim.
Samo je spustio ključeve.
„Pratila si me?“
„Ko je ona?“
Sjeo je preko puta mene.
„Neko koga sam nekada poznavao.“
„Pet godina joj nosiš cvijeće. Nemoj mi reći da je bila samo poznanica.“
Dugo je ćutao.
A onda je rekao:
„Trebali smo se vjenčati.“
Osjetila sam kao da me neko udario.
Moj muž je prije mene imao zaručnicu.
Četrnaest godina braka, a nikada mi to nije rekao.
„Kako je umrla?“
„Saobraćajna nesreća.“
„Zašto si to krio od mene?“
„Jer nisam želio da misliš da sam te oženio zato što sam izgubio nju.“
Bila sam povrijeđena, ali mogla sam razumjeti.
Sve dok nije dodao:
„Ali postoji još nešto.“
Iz ormara je izvadio staru kutiju.
Unutra su bile fotografije.
Na desetine njih.
On i Jelena.
Putovanja.
Rođendani.
Njihove zaruke.
A onda sam ugledala fotografiju koja mi nije imala smisla.
Jelena je stajala ispred bolnice i držala ruku na stomaku.
Bila je trudna.
„Imali ste dijete?“
Muž je odmahnuo glavom.
„Nismo stigli saznati.“
„Kako to misliš?“
„Nakon nesreće doktori su uspjeli spasiti bebu.“
Zanijemila sam.
„Beba je preživjela?“
Klimnuo je.
„Gdje je?“
Muž nije odgovorio.
„GDJE JE TVOJE DIJETE?“
Tada je ustao i otišao u radnu sobu.
Vratio se sa jednom fotografijom.
Pružio mi ju je.
Na njoj je bio mladić od možda 14 godina.
Odmah sam primijetila koliko liči na mog muža.
„Kako se zove?“
„Nikola.“
„Zašto ne živi sa tobom?“
„Zato što nisam njegov otac.“
Ponovo nisam razumjela.
„Maloprije si rekao da je Jelena bila trudna.“
„Jeste.“
„Onda čije je dijete?“
Muž je spustio pogled.
„To sam saznao tek poslije njene smrti.“
DNK test je pokazao da dijete nije njegovo.
Bio je slomljen.
Jelenini roditelji su preuzeli brigu o bebi, a on se potpuno udaljio.
Godinama nije želio ni da čuje za njih.
Sve dok prije pet godina nije dobio pismo.
„Od koga?“
Pružio mi je staru kovertu.
Pismo je napisala Jelenina majka.
U njemu je stajalo:
„Nikola je počeo pitati ko mu je otac. Vrijeme je da saznaš istinu koju je Jelena ponijela u grob.“
„Kakvu istinu?“
Muž je otvorio ladicu.
Izvadio je DNK nalaz.
„Ponovili smo test.“
„I?“
„Prvi test je bio pogrešan.“
Pogledala sam ga.
„Znači Nikola ipak jeste tvoj sin?“
Odmahnuo je glavom.
„Ne.“
Više nisam imala strpljenja.
„Pa ko je onda njegov otac?!“
Muž je samo rekao:
„Čovjek kojeg poznaješ.“
Srce mi je počelo lupati.
Pružio mi je drugi nalaz.
Pročitala sam ime.
I morala sam sjesti.
Na papiru je bilo ime mog starijeg brata.
„Moj brat?!“
„Jelena i tvoj brat su se poznavali prije nego što smo se ti i ja upoznali.“
Nisam mogla vjerovati.
„Moj brat ima sina i ne zna za njega?“
Muž me pogledao.
„Zna.“
To je bilo još gore.
„Koliko dugo?“
„Pet godina.“
Odjednom sam shvatila.
Svake prve nedjelje u mjesecu moj brat je uvijek imao neki razlog da ne dođe na porodični ručak.
„Znači vas dvojica se tamo sastajete?“
„Ponekad.“
„I svi ste ovo krili od mene?“
„Obećali smo Jeleninoj majci.“
„Zašto?!“
Muž je tada izvadio posljednju kovertu.
„Zbog ovoga.“
Unutra je bilo pismo koje je Jelena napisala nekoliko dana prije smrti.
Čitala sam ga drhteći.
Na posljednjoj stranici pisalo je:
„Ako mi se nešto dogodi, nemojte dozvoliti da Ana sazna ko je Nikolin otac dok ne bude spremna da čuje zašto smo joj svi lagali.“
Ana.
To sam ja.
Pogledala sam muža.
„Zašto je Jelena uopšte znala za mene ako smo se ti i ja upoznali tek poslije njene smrti?“
Muž je problijedio.
To pitanje očigledno nije očekivao.
„Odgovori mi.“
Nije mogao.
Tada sam shvatila da priča koju mi je upravo ispričao nije ni približno završena.
Uzela sam fotografije iz kutije i počela ih ponovo pregledati.
Na jednoj fotografiji, snimljenoj šest mjeseci prije Jelenine smrti, u pozadini je stajala žena.
Uvećala sam fotografiju telefonom.
Bila sam to ja.
Pogledala sam muža.
„Rekao si da me tada nisi poznavao.“
Nije odgovorio.
A onda je tiho rekao:
„Ana… upoznali smo se mnogo prije nego što ti misliš. Samo se ti toga ne sjećaš.“