Tada mi je šapnula:
„Bako, svi gledaju u tebe jer imaš istu haljinu kakvu je jutros obukla mladoženjina majka.“
Pogledala sam preko sale i zaista — žena je nosila gotovo identičnu haljinu kao ja.
„Pa dobro, dušo, nisam znala. Ako želiš, mogu otići kući i presvući se.“
Unuka me je uhvatila za ruku.
„Ne! Nemoj ni slučajno. Samo sam se prepala da će neko pomisliti da smo to namjerno uradile.“
Vratile smo se među goste.
Nekoliko minuta kasnije prišla mi je mladoženjina majka.
Pomislila sam da će joj smetati što smo isto obučene.
Ali ona se nasmijala.
„Izgleda da obje imamo odličan ukus.“
Počele smo se smijati i čak napravile zajedničku fotografiju.
Mislila sam da je neprijatnost završena.
Međutim, tokom večere prišla mi je žena koju nikada ranije nisam vidjela.
„Izvinite, mogu li vas nešto pitati?“
„Naravno.“
Gledala me nekoliko sekundi.
„Odakle vam ta haljina?“
Rekla sam joj naziv male prodavnice u kojoj sam je kupila.
Žena je problijedjela.
„Kada ste je kupili?“
„Prije nekoliko sedmica. Zašto?“
Izvadila je telefon i pokazala mi staru fotografiju.
Na njoj je bila mlada žena u gotovo istoj haljini.
Kada sam joj pogledala lice, srce mi je zastalo.
Nevjerovatno je ličila na moju pokojnu sestru.
„Ko je ovo?“ pitala sam.
Žena je spustila telefon.
„Moja majka.“
„Kako se zvala?“
Kada je izgovorila ime, morala sam sjesti.
Bilo je to ime moje sestre.
„To nije moguće. Moja sestra nije imala djece.“
Žena je iz torbe izvadila malu kovertu.
„Meni su cijelog života govorili drugačije.“
Unutra je bio stari rodni list i fotografija moje sestre sa bebom u naručju.
Pogledala sam unuku preko sale, zatim nepoznatu ženu ispred sebe.
Došla sam na svadbu misleći da će najveća neprijatnost biti ista haljina.
A završila sam držeći dokaz da je moja pokojna sestra iza sebe ostavila tajnu koju je naša porodica čuvala više od četrdeset godina…