Ispostavilo se da nije bila ni greška ni šala.
Ruke su mi drhtale dok sam ponovo čitala poruku. Svaka riječ je bila jasna. Poruka je bila od moje najbolje drugarice – žene kojoj sam godinama pričala sve o svom životu, vezi, svađama, planovima i strahovima.
Nisam odmah napravila scenu. Spustila sam njegov telefon tamo gdje je bio i odlučila da saznam istinu.
Te večeri rekla sam mu da idem kod sestre i da se neću vratiti do sutra. Umjesto toga parkirala sam automobil nekoliko ulica dalje i čekala.
Nije prošlo ni sat vremena kada sam je ugledala.
Moja najbolja drugarica izašla je iz taksija i krenula pravo prema našoj kući.
Nije pozvonila.
Otključala je vrata.
Imala je ključ.
Taj trenutak me pogodio više od same poruke. To je značilo da nije prvi put.
Sačekala sam nekoliko minuta, a onda prišla kući i otvorila vrata svojim ključem.
Kada su me ugledali, oboje su zanijemili.
Ona je prva počela:
„Mogu sve da objasnim.“
Pogledala sam je i samo pitala:
„Koliko dugo?“
Niko nije odgovorio.
Ponovila sam pitanje.
Tada je on spustio pogled i rekao:
„Skoro godinu dana.“
Godinu dana.
Odjednom su mi kroz glavu prolazili svi naši zajednički ručkovi, rođendani i izlasci. Sjetila sam se koliko puta je sjedila preko puta mene, smijala se i pitala kako nam ide veza.
A sve vrijeme je znala odgovor bolje od mene.
Nisam vikala. Nisam pravila scenu.
Samo sam joj rekla:
„Od svih ljudi, ti si bila posljednja osoba od koje sam ovo očekivala.“
Okrenula sam se prema njemu i dodala:
„A od tebe sam očekivala da barem poštuješ ono što smo imali.“
Uzela sam nekoliko stvari i otišla.
Kasnije su me oboje zvali. Stizala su izvinjenja, objašnjenja i poruke da se „jednostavno dogodilo“.
Ali neke stvari se ne dogode slučajno godinu dana.
Tog dana nisam izgubila samo partnera.
Izgubila sam i osobu koju sam smatrala najboljom prijateljicom.