…sam se okliznula.
Sve se dogodilo u sekundi. Pala sam na mokar pločnik i osjetila snažan bol u stomaku. Ljudi iz pošte odmah su istrčali i pozvali hitnu pomoć.
Ležala sam na kiši, držeći stomak i ponavljajući samo:
„Molim vas, samo da je beba dobro.“
Jedna žena je kleknula pored mene, pokrila me svojim kaputom i držala za ruku dok nije stigla hitna.
Muža sam ponovo zvala.
Nije se javljao.
U bolnici su me odmah pregledali. Nakon nekoliko minuta doktor je rekao:
„Beba je dobro. Otkucaji srca su uredni.“
Zaplakala sam od olakšanja.
Tek skoro dva sata kasnije pojavio se moj muž.
„Zašto mi nisi rekla da si u bolnici?!“
Pokazala sam mu telefon.
„Zvala sam te sedam puta.“
Tada je priznao da je namjerno utišao telefon jer je mislio da ga zovem samo zato što sam ljuta što me nije sačekao.
„A gdje si toliko žurio?“
Spustio je pogled.
Nije bio ni sa kakvim prijateljima.
Otišao je gledati automobil koji je planirao kupiti i nije želio da zakasni na dogovor s prodavcem.
Nisam mogla vjerovati.
„Ostavio si trudnu ženu na kiši jer ti je bilo važnije da pogledaš auto?“
Nije imao odgovor.
Doktor mi je preporučio mirovanje i da narednih dana ne budem sama.
Kada smo stigli kući, muž je pokušavao da se izvini.
Ali nešto se u meni promijenilo.
Nije problem bio samo što je otišao.
Problem je bio što je sedam puta vidio moj poziv i odlučio da se ne javi.
Kasnije smo ozbiljno razgovarali o našem odnosu i o tome kakav partner i otac želi biti.
Tog dana sam shvatila da se čovjek ne poznaje po tome šta obećava kada je sve dobro, nego po tome da li će se javiti kada ga najviše trebaš.