### Ostavio me u sedmom mesecu trudnoće, a tri nedelje kasnije njegova majka je pala na kolena
Imala sam samo 23 godine kada mi se život potpuno promenio. Bila sam u sedmom mesecu trudnoće, nisam radila i verovala sam da ćemo se moj dečko i ja uskoro venčati. Zajedno smo planirali budućnost, birali stvari za bebu i razgovarali o tome kako ćemo urediti naš dom. Verovala sam mu svim srcem i nikada nisam pomislila da bi mogao da me ostavi baš onda kada mi je bio najpotrebniji. A onda je jednog dana, pred svojim roditeljima, izgovorio rečenicu koja mi je zauvek ostala urezana u pamćenje: „Neću da bacim mladost na tebe i dete! Snađi se kako znaš!“ U prvi mah nisam mogla ni da progovorim. Gledala sam čoveka sa kojim sam želela da provedem život i pokušavala da shvatim kako je moguće da je postao tako hladan. Nosila sam njegovo dete, a on je govorio kao da smo mu postali teret kojeg želi što pre da se oslobodi. Pokušala sam da razgovaram s njim. Molila sam ga da se smiri i da makar sačeka da se porodim. Nisam tražila luksuz niti sam očekivala da mi obeća život bez problema. Želela sam samo da bude uz mene i da našem detetu pruži priliku da odrasta uz oba roditelja. Međutim, on nije želeo ni da me sasluša. Izbacio je moje stvari iz stana, a njegova majka je pred mene bacila kesu sa dečijom odećom. „Pokupi svoje prnje! Nismo mi dužni da hranimo tebe i tvoje kopile!“ viknula je. Te reči su me zabolele više nego što sam mogla da objasnim. Nisam očekivala da će me prihvatiti kao ćerku, ali nisam verovala da neko može tako da razgovara sa trudnicom koja nosi dete njenog sina. Plakala sam i pokušavala da ih ubedim da mi dozvole da ostanem makar do porođaja. Bila sam uplašena, bez posla i bez sigurnosti. Sve što sam želela bilo je da rodim svoje dete u miru. Ali moj dečko nije pokazao ni trunku saosećanja. Pred mojim očima uzeo je telefon, pozvao drugu devojku i rekao joj: „Ljubavi, rešio sam se problema! Možeš da se useliš!“ U tom trenutku kao da se sve u meni slomilo. Shvatila sam da čovek koga sam volela nije osoba kakvom sam ga smatrala. Nisam više pokušavala da ga molim. Pokupila sam svoje stvari, uzela kesu sa odećom za bebu i otišla kod roditelja. Moji roditelji su me dočekali raširenih ruku. Iako su bili povređeni zbog svega što mi se dogodilo, nisu me osuđivali. Majka me je zagrlila, a otac mi je rekao da se ne brinem i da ćemo zajedno pronaći rešenje. Ipak, noći su bile teške. Često sam plakala kada bih ostala sama u sobi. Pitala sam se kako ću odgajati dete, kako ću pronaći posao i da li ću ikada ponovo moći nekome da verujem. Svaki put kada bih osetila bebine pokrete, obećavala sam sebi da moje dete nikada neće sumnjati u to koliko je voljeno. Prošle su tri nedelje. Polako sam pokušavala da se pomirim sa situacijom i da se pripremim za porođaj. Nisam želela da se vraćam čoveku koji me je napustio, ali nisam mogla tek tako da izbrišem sve što se dogodilo. Jednog jutra neko je pozvonio na vrata. Kada sam otvorila, ugledala sam njegovu majku. Ali žena koja je stajala ispred mene gotovo da nije ličila na onu koju sam poznavala. Bila je uplakana, raščupana i vidno potresena. Oči su joj bile crvene, a ruke su joj drhtale. Pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, pala je na kolena. „Molim te, nemoj da kažeš mom sinu šta sam uradila!“ izgovorila je kroz suze. Bila sam potpuno zbunjena. Posmatrala sam je i pokušavala da razumem o čemu govori. „Šta ste uradili?“ upitala sam. Ona je spustila glavu i počela da plače još glasnije. Rekla mi je da je njen sin saznao nešto što mu je ona dugo skrivala. Zbog toga je njihova porodica bila na ivici velikog sukoba, a ona se sada plašila da će izgubiti njegovo poverenje. Nisam mogla da verujem da žena koja me je pre samo nekoliko nedelja vređala sada stoji pred mojim vratima i moli mene za pomoć. „Kada sam vas molila da me pustite da ostanem do porođaja, niste imali ni malo milosti prema meni. Zašto bih vam sada pomogla?“ pitala sam je. Nije imala odgovor. Samo je nastavila da plače. Tada sam shvatila da se iza njenog ponašanja krije nešto mnogo ozbiljnije nego što sam mogla da pretpostavim. Ipak, nisam želela da donosim odluke na osnovu tuđih suza. Setila sam se svih uvreda, trenutka kada sam ostala bez doma i načina na koji je njen sin govorio o sopstvenom detetu. Rekla sam joj da ustane i da mi objasni celu istinu. Nisam mogla da obećam da ću joj pomoći, ali sam želela da znam zašto me je odjednom toliko molila da ćutim. Ona je duboko udahnula, obrisala suze i počela da govori. Dok sam slušala njene reči, postajalo mi je jasno da sam se našla usred porodične tajne o kojoj ranije nisam znala ništa. Tog jutra nisam dobila sve odgovore koje sam očekivala. Ali jedno sam znala sigurno: više nisam bila ona uplašena devojka koja je molila da je neko prihvati. Sada sam bila buduća majka koja je morala da misli na svoje dete i na život koji je tek počinjao. Šta god da se dogodilo u toj porodici, nisam želela da moja beba odrasta uz poniženja i ucene. Bila sam spremna da saslušam istinu, ali ne i da ponovo dozvolim da neko odlučuje o mojoj vrednosti.