…čašu vode.
„Popij ovo. Nije ti dobro“, rekao je.
Pogledala sam ga zbunjeno. Očekivala sam svašta, ali ne to.
Vozio je polako i cijelim putem držao razgovor običnim: odakle sam, gdje radim, jesam li sigurna da sam mu dobro objasnila adresu.
Kada smo stigli pred moju zgradu, pokušala sam da mu dam novac za gorivo.
Nije htio uzeti.
„Samo obećaj da više nećeš ulaziti pijana u automobil nepoznatog čovjeka.“
Postidjela sam se.
Tada me je pitao imam li nekoga ko može da siđe po mene.
Nazvala sam drugaricu koja je živjela sa mnom. Tek kada je vidio da je izašla pred zgradu, otišao je.
Ujutro sam se probudila sa strašnom glavoboljom i tek tada shvatila koliko je prethodne noći sve moglo drugačije završiti.
U džepu jakne pronašla sam papirić.
Na njemu je pisalo:
„Nisam taksista. Samo nisam htio da ostaneš sama na ulici u takvom stanju. Čuvaj se.“
Nije ostavio ni broj telefona.
Nikada ga više nisam vidjela.
Ali njegovu poruku sam sačuvala.
Godinama kasnije još uvijek pomislim na tu noć kada vidim nekoga ko jedva stoji ispred kluba čekajući prevoz.
Tada sam imala ogromnu sreću što je stao dobar čovjek.
Te noći nisam izgubila nevinost. Izgubila sam iluziju da mi se ništa loše ne može dogoditi — i naučila koliko jedna pogrešna odluka može biti opasna.