Na izlasku iz lokala zastao je, pogledao me i sasvim ozbiljno rekao:
„Možeš li mi dati novac i za taksi? Nisam ponio dovoljno.“
Mislila sam da se šali.
„Čekaj, ja sam platila večeru, piće, a sada treba i taksi?“
Slegnuo je ramenima.
„Pa ti si već izvadila novčanik.“
Ta rečenica mi je potpuno promijenila raspoloženje. Nije stvar bila u nekoliko eura, već u tome što se ponašao kao da je sasvim normalno da ja sve plaćam.
Dala sam mu novac samo zato što sam željela da se veče završi bez rasprave.
Sutradan mi je poslao poruku:
„Bilo mi je prelijepo sinoć. Kada se opet vidimo?“
Odgovorila sam:
„Možemo večeras. Ja biram mjesto.“
Pristao je.
Odvela sam ga u jedan malo skuplji restoran. Naručio je bez razmišljanja, čak i desert.
Kada je konobar donio račun, ovaj put nisam ni pomjerila ruku prema torbi.
On me pogledao.
Ja njega.
Prošlo je nekoliko neprijatnih sekundi.
„Pa… hoćeš li platiti?“ pitao je.
„Ne. Večeras ti plaćaš.“
Odjednom se počeo pravdati da nema dovoljno novca.
„Kako si onda naručio sve ovo?“
Tada je priznao nešto što nisam očekivala.
„Mislio sam da ti voliš da plaćaš.“
Počela sam se smijati.
„Odakle ti to?“
Izvadio je telefon i pokazao mi poruke koje mu je neko slao prije našeg prvog izlaska.
U njima je pisalo da imam odličnu platu, da sam „široke ruke“ i da mi prija kada muškarac dozvoli da ja platim.
„Ko ti je ovo poslao?“
Okrenuo je ekran prema meni.
Kada sam pročitala ime, osmijeh mi je nestao.
Poruke mu je slala moja najbolja prijateljica.
A posljednja poruka bila je najčudnija:
„Samo radi kako sam ti rekla. Ako sve prođe po planu, konačno će shvatiti ono što joj godinama pokušavam dokazati.“
Tada sam shvatila da naš prvi izlazak možda uopšte nije bio slučajan…