Već pet godina živim u Danskoj. Kada sam tek došao, mislio sam da ću brzo pronaći posao, srediti papire i početi normalno da živim. Međutim, stvarnost je bila potpuno drugačija.
Prve tri godine radio sam na crno kao fizički radnik kod jednog svog rođaka. Posao je bio težak, radio sam od jutra do mraka, ali nisam imao mnogo izbora. Bilo mi je najvažnije da mogu platiti račune i poslati nešto novca porodici.
Poslije tri godine rekao sam sebi da je dosta. Želio sam normalan, prijavljen posao, ugovor i sigurnost. Počeo sam slati prijave na sve moguće oglase. Magacini, fabrike, dostava, čišćenje – nisam birao.
Ali odgovora gotovo da nije bilo.
Prošla je jedna godina, zatim i druga. Živio sam od socijalne pomoći i malog „džeparca“ koji mi je povremeno davao rođak. Osjećao sam se užasno. Nisam došao u Dansku da bih sjedio kod kuće i čekao pomoć.
Jednog dana, dok sam bezvoljno pregledao oglase, ugledao sam nešto zbog čega sam se nasmijao.
„Traži se degustator čokolade.“
Prvo sam pomislio da je šala.
Pročitao sam oglas nekoliko puta. Ozbiljna kompanija tražila je osobu koja bi učestvovala u testiranju novih ukusa čokolade i davala svoje mišljenje o proizvodima.
Iz sprdnje sam poslao prijavu.
Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon.
Pozvali su me na razgovor.
Nisam mogao vjerovati. Obukao sam najbolju košulju koju sam imao i otišao, uvjeren da od toga neće biti ništa.
Na razgovoru me žena iz kompanije pitala:
„Volite li čokoladu?“
Nasmijao sam se.
„Ko je ne voli?“
Donijeli su nekoliko malih komada čokolade i tražili da probam svaki. Trebalo je da opisujem ukus, miris, teksturu i kažem šta bih promijenio.
Govorio sam potpuno iskreno.
Nakon razgovora zahvalili su mi se i rekli da će se javiti.
Već sam zaboravio na sve kada me tri dana kasnije ponovo nazvala ista žena.
„Želimo da vam ponudimo posao.“
Mislio sam da nisam dobro čuo.
Ispostavilo se da imam veoma izraženo čulo ukusa i da sam na njihovom testiranju ostvario jedan od najboljih rezultata među kandidatima.
Posao je bio legalan, imao sam ugovor, pristojnu platu i normalno radno vrijeme.
A najbolji dio?
Nisam osam sati dnevno sjedio i jeo čokoladu, kako su se prijatelji šalili. Nekoliko puta sedmično učestvovao sam u degustacijama, a ostatak vremena pomagao sam timu koji je radio na kontroli kvaliteta proizvoda.
Prvu platu držao sam u rukama nekoliko minuta i samo gledao u nju.
Poslije toliko odbijenica konačno sam imao posao.
Rođaku sam odmah vratio novac koji mi je mjesecima davao.
A šest mjeseci kasnije dobio sam ugovor na duži period.
Danas, kada nekome kažem čime se bavim, uglavnom misli da se šalim.
A ja se samo nasmijem i kažem:
„Najbolji posao koji sam pronašao bio je upravo onaj oglas na koji sam se prijavio iz sprdnje.“