RAT ME JE PROMIJENIO ZAUVIJEK – A ONO ŠTO SMO PRONAŠLI U PODRUMU NAPUŠTENE KUĆE NIKADA NISAM ZABORAVIO
Polako smo otvorili vrata podruma.
Očekivali smo praznu prostoriju, ali iz mraka se začuo tih glas:
„Nemojte pucati.“
Svi smo se ukočili.
Upalili smo baterijske lampe.
U uglu je sjedila starija žena, a pored nje dječak od možda sedam godina.
Bili su promrzli i gladni.
Dječak je čvrsto držao malu drvenu kutiju.
Naš komandir je pitao:
„Koliko dugo ste ovdje?“
Žena je odgovorila:
„Šest dana.“
Dali smo im vodu i nešto hrane.
Kada smo krenuli da ih izvedemo, dječak mi je prišao.
„Čiko, mogu li te nešto zamoliti?“
„Naravno.“
Pružio mi je drvenu kutiju.
„Ako se meni nešto dogodi, odnesi ovo mom tati.“
„Gdje ti je tata?“
Žena je odmah spustila pogled.
„Ne znamo.“
Uzeo sam kutiju i obećao dječaku da ću je sačuvati.
Srećom, oboje su kasnije odvedeni na sigurno.
Rat se završio.
Prošle su godine.
Kutija je ostala kod mene jer dječakovog oca nikada nisam pronašao.
Nisam je otvarao.
Obećanje je bilo obećanje.
Skoro dvadeset godina kasnije zaposlio sam se u jednoj firmi.
Jednog dana novi direktor je prolazio hodnikom.
Kada sam ga ugledao, zastao sam.
Na njegovom stolu bila je fotografija dječaka kojeg sam pronašao u podrumu.
„Odakle vam ova fotografija?“
Čovjek me je blijedo pogledao.
„To je moj sin.“
Nisam mogao vjerovati.
Sutradan sam donio staru drvenu kutiju.
Čim ju je ugledao, počeo je plakati.
„Gdje si ovo pronašao?“
Ispričao sam mu sve.
Otvorio je kutiju.
Unutra je bilo nekoliko fotografija i pismo.
Dok ga je čitao, ruke su mu se tresle.
„Šta piše?“ pitao sam.
Pogledao me i rekao:
„Ovo pismo nije napisao moj sin. Napisao ga je tvoj otac.“