Pozvala sam ga istog trenutka i rekla mu šta sam odlučila.
Sa druge strane nastala je duga tišina. Mislila sam da je veza prekinuta, a onda je tiho rekao:
„Ne možeš to da uradiš samo zbog djevojčica.“
Objasnila sam mu da ne želim da zamijenim svoju sestru. To niko nije mogao. Samo nisam mogla da podnesem pomisao da njene tri djevojčice odrastaju bez majčinske ljubavi i pažnje.
On je ponovo ćutao, a onda rekao:
„One te već imaju kao tetku. Ne moramo da se vjenčamo da bi ih voljela.“
Te riječi su me pogodile, ali sam shvatila da je u pravu.
Narednih mjeseci gotovo svakodnevno sam bila kod njih. Pomagala sam djevojčicama oko škole, spremala im hranu, vodila ih na treninge i razgovarala sa njima kada bi im majka najviše nedostajala.
Najmlađa me je jedne večeri zagrlila i pitala:
„Tetka, hoćeš li ti ostati sa nama zauvijek?“
Jedva sam zadržala suze.
„Biću uz vas dok god me budete trebale.“
Vrijeme je prolazilo. Bol nije nestala, ali smo naučili da živimo sa njom. Ponovo smo počeli da se smijemo i da pričamo o mojoj sestri bez toga da svaki razgovor završimo u suzama.
Prošla je skoro godina kada me je njen muž jednog dana zamolio da ostanem nakon što su djevojčice zaspale.
„Sjećaš li se šta si mi predložila poslije njene smrti?“, pitao je.
Klimnula sam glavom.
„Tada nisam mogao ni da razmišljam o tome. Mislio sam da govoriš iz tuge. Ali sada vidim koliko te djevojčice vole i koliko im značiš.“
Zastao je, pa dodao:
„I meni značiš više nego što sam očekivao.“
Nisam znala šta da kažem.
Dogovorili smo se da ništa ne požurujemo. Nisam željela brak iz sažaljenja, a ni on nije želio da traži zamjenu za ženu koju je izgubio.
Tek mnogo kasnije, kada smo oboje bili sigurni u svoja osjećanja, odlučili smo da započnemo zajednički život.
Djevojčice nikada nisu morale da biraju između uspomene na majku i mene. Njene fotografije ostale su svuda po kući. Pričali smo o njoj, obilježavali njen rođendan i čuvali uspomene koje su djeca imala na svoju majku.
Nikada im nisam rekla: „Ja sam sada vaša mama.“
Bila sam njihova tetka koja ih voli kao svoju djecu.
A onda mi je najstarija djevojčica, nekoliko godina kasnije, rekla nešto što nikada neću zaboraviti:
„Tetka, mama bi bila mirna kada bi znala da si ostala uz nas.“
Tada sam prvi put osjetila da odluka koju sam donijela poslije sestrine smrti nije bila pokušaj da zauzmem njeno mjesto.
Bila je to odluka da njena djeca nikada ne ostanu bez porodice i ljubavi.