Imam 67 godina i već četrdeset godina živim u istom stanu. Tu sam odgajila sina, tu mi je muž umro i tu sam planirala provesti ostatak života. Svaki zid tog stana nosio je neku uspomenu i nisam mogla ni zamisliti da ga napustim.
Jednog dana sin je došao sa snajom i bez mnogo uvoda rekao:
„Mama, ovaj stan ti je prevelik. Prodaj ga, kupićemo ti nešto manje, a ostatak novca ćemo pametno uložiti.“
Odmah sam rekla da ne želim prodavati svoj dom. Međutim, narednih sedmica zvali su me gotovo svakodnevno. Uvjeravali su me da je to najbolje za mene. Jednog dana sin je čak donio papire i rekao da samo treba da potpišem.
Nisam potpisala ništa.
Dva mjeseca kasnije pozvala sam ih na ručak. Poslije jela izvadila sam kovertu i stavila je pred sina. Bio je uvjeren da sam konačno pristala na prodaju.
Otvorio je kovertu, pročitao prvi papir i potpuno problijedio.
„Mama… šta si ovo uradila?!“, pitao je.
Mirno sam mu odgovorila da sam otišla kod advokata i sredila sve što je trebalo. Stan nisam prodala. Napravila sam testament kojim sam jasno odredila šta će se dogoditi s mojom imovinom nakon moje smrti.
Ali to nije bilo ono što ga je najviše šokiralo.
U koverti se nalazio još jedan dokument. Kada ga je pročitao, pogledao je suprugu, pa mene, i shvatio da sam saznala pravi razlog zbog kojeg su toliko insistirali da prodam stan.
Tada sam mu rekla:
„Sine, da si mi iskreno rekao zašto ti treba moj novac, možda bih ti i pomogla. Ali poslije onoga što ste pokušali uraditi iza mojih leđa, više vam ne vjerujem.“
Snaja je spustila pogled, a sin nije rekao ni riječ. Od tog dana više me nikada nisu pitali kada ću prodati stan.