SIN MI JE REKAO DA PRODAJEM STAN
Imam 67 godina i već četrdeset godina živim u istom stanu. Tu sam odgajila sina, tu mi je muž umro i tu sam planirala provesti ostatak života.
Jednog dana sin je došao sa snajom i bez mnogo uvoda rekao:
„Mama, ovaj stan ti je prevelik. Prodaj ga, kupićemo ti nešto manje, a ostatak novca ćemo pametno uložiti.“
Odmah sam znala šta znači „pametno uložiti“. Njima je nedostajao novac za novu kuću.
Rekla sam da ne želim prodavati svoj dom.
Snaja je uzdahnula i rekla: „Pa valjda ti je važnije da pomogneš svom djetetu nego da sama sjediš u četiri zida.“
Sin je ćutao.
Narednih sedmica zvali su gotovo svakodnevno. U jednom trenutku sin mi je čak donio papire i rekao da samo treba da potpišem.
Nisam potpisala ništa.
Dva mjeseca kasnije pozvala sam ih na ručak. Došli su uvjereni da sam konačno pristala.
Poslije jela stavila sam kovertu pred sina.
Nasmijao se i pitao: „Jesi li završila prodaju?“
„Jesam nešto završila“, odgovorila sam.
Otvorio je kovertu i potpuno problijedio.
Unutra nije bio ugovor o prodaji.
Bio je moj testament.
Stan sam ostavila svom unuku, ali tek kada napuni 25 godina. Do tada niko osim mene nema pravo da ga proda, založi ili koristi kao garanciju za kredit.
Snaja je ustala od stola i rekla da sam sebična.
Pogledala sam sina i čekala da kaže nešto.
Ponovo je ćutao.
Tada sam shvatila da sam donijela pravu odluku.
Jer čovjek koji mjesecima pokušava majku izbaciti iz njenog doma zbog novca možda jednog dana pokuša isto uraditi i svom djetetu.