Počnem ja na ruskom izgovarati sve što sam prethodne večeri naučio napamet.
„Zovem se Marko, imam 28 godina, završio sam fakultet, odgovoran sam, vrijedan i volim raditi u timu…“
Čovjek preko puta mene samo klima glavom.
Pomislio sam: „Odlično, prošlo je!“
A onda se vrata kancelarije otvore i unutra uđe ozbiljan gospodin.
Ovaj koji me intervjuisao kaže:
„Odlično što ste stigli. Ovo je naš direktor iz Moskve. On će nastaviti razgovor s vama na ruskom.“
U tom trenutku sam poželio propasti kroz zemlju.
Direktor sjedne, nasmiješi se i počne pričati ruski brzinom koju nisam mogao ni pratiti.
Nisam razumio ni jednu jedinu riječ.
Samo sam klimnuo glavom i izgovorio jednu od dvije rečenice koje sam znao:
„Ja ne ponimaju.“
Direktor me zbunjeno pogleda.
Čovjek koji me intervjuisao pita:
„Kako ne razumijete? Napisali ste da govorite ruski.“
Više nisam imao kud.
„Iskreno… znam možda deset rečenica. Ostalo sam sinoć naučio preko Google Translatea.“
Nastala je tišina.
Očekivao sam da će mi pokazati vrata.
A onda se direktor počeo smijati.
Smijao se toliko da su mu krenule suze.
„Dobro“, rekao je na savršenom našem jeziku, „barem si sada rekao istinu.“
Ispostavilo se da je odrastao na Balkanu i naš jezik govori bez problema.
Mislio sam da sam sigurno izgubio posao.
Ali onda me pitao:
„Koliko ti je trebalo da naučiš ovaj govor?“
„Jednu noć.“
Pogledao je kolegu i rekao:
„Ruski ćemo ga naučiti. Snalažljivost malo teže.“
Dobio sam posao.
Prvih nekoliko mjeseci kolege su me zezale da sam „Rus“, a firma mi je platila kurs jezika.
Danas, nekoliko godina kasnije, zaista govorim ruski.
Ali od tog razgovora za posao više nikada u životopisu nisam napisao ni jednu stvar koju ne mogu dokazati. 😄