On je jeo, a ja sam sjedila preko puta njega sa čašom vode. Nisam očekivala da mi plaća sve, ali sam se potajno nadala da će barem reći: „Ne brini, danas ja častim.“
Nije.
Kada je završio, pozvao je konobara i platio samo svoj račun.
„Hoćemo li kasnije na sladoled?“ pitao me je kao da se ništa nije dogodilo.
„Nemam novca za to“, odgovorila sam.
„Pa dobro, onda nećemo.“
Te riječi su me zaboljele više nego što sam očekivala.
Kasnije smo šetali uz more i konačno sam mu rekla:
„Znaš kakva je moja situacija. Ne tražim da me izdržavaš, ali zar ti nije čudno što baš sve dijelimo napola kada ti zarađuješ nekoliko puta više od mene?“
Odmah se naljutio.
„Dogovor je dogovor. Ne želim vezu u kojoj neko živi na moj račun.“
Nisam ništa odgovorila.
Kada smo se vratili kući, odlučila sam da više neću ići na mjesta koja sebi ne mogu priuštiti.
Počela sam odbijati restorane, vikend-putovanja i izlaske.
Nakon nekoliko sedmica primijetio je promjenu.
„Zašto više ništa nećeš da radimo zajedno?“
„Hoću. Ali samo ono što mogu platiti.“
Tada je prvi put shvatio koliko sam se zapravo odricala da bih pratila njegov način života.
Mislila sam da će nešto promijeniti.
Umjesto toga, nekoliko dana kasnije predložio mi je da se uselim kod njega.
„Kuća je moja, pa ćemo imati manje troškova.“
Obradovala sam se.
Ali onda je izvadio papir.
Na njemu je bio precizan spisak svega što bih svakog mjeseca morala plaćati: polovinu računa, hrane, održavanja kuće, pa čak i određeni iznos za „korištenje prostora“.
Pogledala sam ga u nevjerici.
„Hoćeš da ti plaćam kiriju u kući koju si naslijedio?“
„Samo želim da sve bude pošteno.“
Uzela sam papir i otišla.
Sutradan sam mu poslala poruku:
„U pravu si. Treba da bude pošteno.“
Mjesec dana kasnije diplomirala sam i dobila posao u drugom gradu.
A kada je saznao kolika će mi biti plata, prvi put je predložio potpuno drugačiju podjelu troškova.
Tada sam shvatila da njemu možda nikada nije bilo najvažnije da bude „pola-pola“ — već ko u tom trenutku ima više…