„Dok sam tražila dokumente u muževljevoj ladici, pronašla sam račun iz zlatare za dijamantski prsten kupljen prije šest mjeseci. Prsten nikada nisam dobila. Pomislila sam da ima drugu ženu. Ali na računu je uz gravuru pisalo moje ime i datum koji mi ništa nije značio. Kada sam ga pitala šta se dogodilo tog dana, muž je samo problijedio i rekao: ‘Molim te, nemoj pitati svoju majku.’“
U braku smo bili 14 godina.
Nikada nisam sumnjala u Marka.
Ali zašto bi kupio prsten sa mojim imenom i sakrio ga?
I zašto je spomenuo moju majku?
Datum na računu bio je 17. maj.
Pozvala sam majku.
„Mama, šta se dogodilo 17. maja?“
Zaćutala je.
„Koje godine?“
Kada sam joj rekla, samo je odgovorila:
„Ana, neke stvari je bolje ne otvarati.“
Prekinula je vezu.
Tada sam znala da oboje nešto kriju.
Te večeri sam ponovo suočila Marka.
„Gdje je prsten?“
Otvorio je sef.
Izvadio malu crnu kutiju.
Unutra je bio prelijep prsten.
Sa unutrašnje strane pisalo je:
„Ani – drugi put zauvijek.“
„Šta znači DRUGI PUT?“
Marko je sjeo.
„Zato nisam želio da pronađeš račun.“
„Jesmo li mi već jednom bili vjereni?“
Nije odgovorio.
Počela sam se smijati od nervoze.
„Marko, poznajem te 17 godina.“
„Poznaješ me duže.“
Zaledila sam se.
„Koliko duže?“
„Skoro 20 godina.“
Rekao mi je da smo se upoznali tri godine prije nego što ja mislim.
Bili smo zajedno skoro godinu dana.
Planirali smo brak.
„To je nemoguće. Sjećala bih se.“
„Ne sjećaš se.“
Tada mi je pokazao fotografiju.
Na njoj sam bila ja.
Mlađa.
Nasmijana.
A Marko je klečao ispred mene sa prstenom.
Na mojoj ruci bio je isti prsten koji je upravo držao.
„Šta mi se dogodilo?“
Marko je spustio pogled.
„Imala si nesreću.“
Odjednom mi je kroz glavu prošla priča koju mi je majka pričala godinama.
Sa 21 godinom doživjela sam tešku saobraćajnu nesreću.
Nekoliko sedmica života prije nje nisam mogla da se sjetim.
Majka je tvrdila da sam tada bila sama.
„Ti si bio sa mnom?“
„Jesam.“
„Zašto mi to nikada nisi rekao?“
„Tvoja majka mi je zabranila.“
Osjetila sam bijes.
„Moja majka nema pravo odlučivati koga ću voljeti.“
„Imala je razlog.“
„Kakav?“
Marko je izvadio staru kovertu.
Unutra je bilo pismo moje majke njemu.
„Ako je voliš, pusti je da zaboravi. Nikada joj ne govori šta se dogodilo te noći.“
Ruke su mi počele drhtati.
„Šta se dogodilo te noći?“
Marko nije želio odgovoriti.
Uzela sam ključeve i otišla kod majke.
Kada je ugledala fotografiju, počela je plakati.
„Rekla sam mu da je uništi.“
„Zašto si me lagala dvadeset godina?“
„Pokušavala sam te zaštititi.“
„Od Marka?“
„Ne.“
„Od koga onda?“
Otvorila je stari ormar.
Izvadila kutiju koju nikada ranije nisam vidjela.
Unutra su bile fotografije.
Na njima sam bila ja sa Markom.
Ali na gotovo svakoj pojavljivao se još jedan muškarac.
„Ko je ovo?“
Majka je odgovorila:
„Luka.“
Ime mi ništa nije značilo.
„Ko je Luka?“
„Markov brat.“
Nikada nisam čula da Marko ima brata.
„Šta on ima sa mojom nesrećom?“
Majka je sjela.
„Bio je zaljubljen u tebe.“
Počela sam osjećati nelagodu.
Prema njenoj priči, Luka je upoznao mene prije Marka.
Kratko smo se viđali.
Ali ja sam se zaljubila u Marka.
Braća su zbog mene prestala razgovarati.
„I šta se dogodilo 17. maja?“
Majka je zaplakala.
„Tog dana si trebala da se udaš za Marka.“
Srce mi je stalo.
Datum na računu nije bio slučajan.
Marko je šest mjeseci ranije kupio novi prsten na godišnjicu vjenčanja koje se nikada nije dogodilo.
„Zašto se nismo vjenčali?“
Majka mi je pružila novinski članak.
Na naslovu:
„MLADIĆ NESTAO NAKON SAOBRAĆAJNE NESREĆE.“
Na fotografiji je bio Luka.
„On je bio sa nama u automobilu?“
Klimnula je.
„Ko je vozio?“
Majka nije odgovorila.
„MAMA, KO JE VOZIO?!“
„Ti.“
Sjela sam.
Nisam mogla disati.
„Jesam li ga ja…?“
„Ne znamo.“
Automobil je završio u rijeci.
Marko i ja smo izvučeni.
Luka nikada nije pronađen.
Poslije nesreće izgubila sam dio sjećanja.
Majka je uvjerila Marka da me ostavi na miru.
Dvije i po godine kasnije slučajno smo se ponovo sreli.
Ja ga nisam prepoznala.
On je mene odmah prepoznao.
„I pustio me da vjerujem da se prvi put upoznajemo?“
„Volio te.“
Vratila sam se kući.
Marko me čekao.
„Znam sve.“
Počeo je plakati.
„Ne znaš.“
„Šta još postoji?“
Tada mi je pokazao zašto je kupio novi prsten.
Prije šest mjeseci dobio je pismo.
Bez pošiljaoca.
Unutra je bila fotografija muškarca snimljena u drugom gradu.
Na poleđini je pisalo:
„17. maja vratit ću joj ono što ste joj oboje oduzeli.“
Muškarac na fotografiji bio je Luka.
Stariji.
Ali živ.
„Zašto mi nisi rekao?!“
„Nisam znao je li stvarno on.“
„Gdje je sada?“
Marko je pogledao na sat.
„Ako je pismo istinito, uskoro ćemo saznati.“
Tada je neko pozvonio.
Otvorila sam vrata.
Ispred mene je stajao muškarac sa fotografije.
U ruci je držao staru kutiju za prsten.
„Ana?“
Nisam mogla govoriti.
Otvorio je kutiju.
Unutra nije bio prsten.
Bila je memorijska kartica.
„Na ovome je snimak nesreće.“
Marko je iza mene potpuno problijedio.
Luka ga je pogledao.
„Dvadeset godina si joj govorio da se ne sjeća šta se dogodilo.“
Zatim je pogledao mene.
„Istina je, Ana, da si se svega sjetila već godinu dana poslije nesreće. Samo su te ponovo ubijedili da ćutiš.“
Pogledala sam Marka.
A njegov izraz lica mi je rekao da je Luka upravo otvorio tajnu mnogo veću od naše stare ljubavne priče.