MISLILA SAM DA JE ŽENA KOJA JE UŠLA U BUTIK BESKUĆNICA: BILA SAM NEPRIJATNA PREMA NJOJ, A KADA SAM SAZNALA KO JE, OD STIDA NISAM MOGLA DA PODIGNEM GLAVU
Radila sam u jednom poznatom butiku u centru grada skoro tri godine. Prodavali smo skupu žensku odjeću, elegantne haljine, kapute i torbe koje mnogi ljudi nisu mogli sebi da priušte.
Naša šefica bila je veoma stroga. Stalno nam je ponavljala da moramo paziti na kupce, posebno na one koji djeluju sumnjivo.
„Ako neko uđe i samo razgleda, pratite ga. Nikada ne znate ko je došao da kupuje, a ko da krade“, govorila je.
Vremenom sam počela da procjenjujem ljude po njihovom izgledu, a da toga nisam bila ni svjesna.
Jednog hladnog novembarskog jutra otvorila sam butik nešto prije devet sati.
Napolju je padala sitna kiša, a ulice su bile gotovo prazne.
Tek što sam uključila svjetla i složila nekoliko džempera, vrata su se otvorila.
Ušla je starija žena, možda šezdesetih godina.
Izgledala je veoma neuredno. Nosila je preveliki sivi kaput, iznošenu haljinu i vunene čarape. Na nogama nije imala cipele, samo stare papuče, potpuno mokre od kiše.
Kosa joj je bila raščupana, a u rukama je držala malu platnenu torbu.
Pogledala sam je od glave do pete.
Odmah sam pomislila da je zalutala ili da će nešto pokušati da ukrade.
Prišla sam joj.
„Izvolite, gospođo. Mogu li vam pomoći?“
Nasmiješila se.
„Dobro jutro, dijete. Samo bih malo pogledala.“
Njen glas bio je tih i blag.
„Znate, ovo je butik sa prilično skupom garderobom“, rekla sam hladno.
Pogledala me je, ali nije odgovorila.
Polako je prišla polici sa kaputima i rukom dodirnula jedan tamnoplavi model.
„Baš je lijep“, rekla je.
„Jeste, ali taj kaput košta 480 maraka“, brzo sam dodala.
„Znam, vidjela sam cijenu.“
Nastavila je da razgleda.
Ja sam je pratila na nekoliko koraka, pazeći da ništa ne stavi u torbu.
U jednom trenutku uzela je elegantnu crnu haljinu.
„Imate li ovu u većem broju?“
Uzdisala sam od nervoze.
„Imamo, ali ne znam da li ima potrebe da je vadim ako ne planirate kupovinu.“
Žena je polako vratila haljinu.
„Razumijem“, rekla je.
Tada sam izgovorila nešto zbog čega me i danas bude sramota.
„Gospođo, možda bi vam više odgovarala neka druga prodavnica. Ovdje zaista nemamo jeftinu garderobu.“
Nekoliko trenutaka gledala me je pravo u oči.
Nije djelovala ljuto.
Samo tužno.
„A kako znaš šta meni odgovara, dijete?“
Nisam znala šta da kažem.
„Pa, jednostavno sam pomislila…“
„Na osnovu moje odjeće?“, upitala je.
Ćutala sam.
Žena je klimnula glavom.
„Dobro. Hvala ti na iskrenosti.“
Okrenula se i polako krenula prema izlazu.
Baš tada u butik je ušao muškarac u elegantnom odijelu, sa kožnom aktovkom u ruci.
Prepoznala sam ga odmah.
Bio je to gospodin Aleksandar, predstavnik kompanije koja je bila vlasnik našeg butika.
Dolazio je nekoliko puta godišnje da provjeri poslovanje.
Čim je ugledao stariju ženu, lice mu se ozarilo.
„Gospođo Milice! Pa vi ste već stigli!“
Prišao joj je i srdačno je zagrlio.
Ostala sam zatečena.
„Izvinite što kasnim“, nastavio je. „Nisam znao da ćete doći ovako rano.“
Žena se blago nasmiješila.
„Nema veze, Aleksandre. Imala sam vremena da malo razgledam.“
Onda se okrenuo prema meni.
„Da li ste upoznali gospođu Milicu?“
Odmahnula sam glavom.
„Nisam.“
„Ovo je gospođa Milica Petrović, osnivačica naše kompanije. Njenoj porodici pripada cijeli lanac butika, uključujući i ovaj.“
U tom trenutku osjetila sam kako mi krv nestaje iz lica.
Pogledala sam ženu koju sam nekoliko minuta ranije praktično istjerala iz prodavnice.
Ona je samo mirno stajala.
Aleksandar je nastavio:
„Gospođa Milica danas obilazi naše prodavnice. Želi lično da vidi kako se odnosimo prema kupcima.“
Poželjela sam da propadnem u zemlju.
Ruke su mi počele da drhte.
„Gospođo… ja… nisam znala…“
Milica me je pogledala.
„Znam, dijete. Nisi znala ko sam.“
Zastala je, a zatim dodala:
„Ali reci mi nešto. Da sam zaista bila siromašna žena koja nema novca za kaput, da li bih zaslužila takvo ponašanje?“
Nisam mogla da odgovorim.
Oči su mi se napunile suzama.
„Ne“, prošaputala sam.
„Onda nije važno ko sam ja.“
Te riječi pogodile su me jače od bilo kakve kazne.
Aleksandar je djelovao zbunjeno.
„Šta se dogodilo?“
Milica je podigla ruku.
„Nema potrebe da sada pravimo scenu. Hajde da sjednemo i razgovaramo.“
Otišli smo u malu kancelariju iza prodajnog prostora.
Bila sam uvjerena da ću dobiti otkaz.
Milica je sjela preko puta mene i skinula svoj stari kaput.
Ispod njega nosila je jednostavnu, ali urednu haljinu.
„Znaš li zašto sam jutros ovako obučena?“, upitala je.
Odmahnula sam glavom.
„Juče sam bila kod svoje sestre na selu. Jutros sam joj pomagala oko dvorišta i krenula ranije nego što sam planirala. Kiša me je uhvatila na putu, a obuća mi se potpuno natopila. Presvukla sam se u ono što sam imala u automobilu.“
Zatim se nasmiješila.
„Ali čak i da sam ovako obučena svaki dan, zar bi to nešto promijenilo?“
„Ne bi“, odgovorila sam tiho.
„Upravo tako.“
Zastala je i pogledala me pažljivo.
„Kada sam bila mlada, radila sam kao čistačica u jednoj robnoj kući. Nisam imala novca ni za pristojan zimski kaput. Jednog dana ušla sam u prodavnicu da pogledam haljinu koju sam mjesecima željela.“
Slušala sam je bez riječi.
„Prodavačica mi je rekla da ne diram robu jer je preskupa za mene. Tog dana sam sebi obećala da ću, ako ikada otvorim svoju prodavnicu, zapošljavati ljude koji će svakoga dočekati s poštovanjem.“
Spustila sam pogled.
„A danas sam u svojoj prodavnici doživjela isto ono što me je nekada toliko boljelo.“
Nisam mogla da zadržim suze.
„Gospođo Milice, strašno mi je žao. Nemam opravdanje. Bila sam nepristojna i nepravedna.“
Dugo me je posmatrala.
„Drago mi je što to razumiješ. Ali izvinjenje vrijedi samo ako iza njega slijedi promjena.“
Pomislila sam da će mi tada saopštiti da sam otpuštena.
Umjesto toga, upitala me je:
„Zašto si bila toliko sumnjičava?“
Ispričala sam joj kako nas šefica stalno upozorava na krađe i kako sam počela da povezujem neurednu odjeću sa lošim namjerama.
Milica je ozbiljno klimnula glavom.
„Krađe treba sprečavati, ali ponašanje kupca, a ne njegova odjeća, treba da bude razlog za oprez. Niko ne smije biti ponižen zato što izgleda siromašno.“
Zatim se okrenula Aleksandru.
„Želim da pregledamo način na koji se zaposleni obučavaju. Ako im govorimo da sumnjaju u ljude zbog izgleda, onda i kompanija snosi dio odgovornosti.“
Tog dana nisam dobila otkaz.
Ali dobila sam ozbiljno upozorenje i obavezu da prođem dodatnu obuku o odnosu prema kupcima.
Prije odlaska Milica se vratila u prodajni prostor.
Prišla je polici i uzela tamnoplavi kaput koji je ranije gledala.
„Ovaj ću kupiti“, rekla je.
Donijela sam joj odgovarajuću veličinu i pomogla da ga isproba.
Savršeno joj je pristajao.
Dok sam pakovala kaput, pogledala me je i rekla:
„Vidiš, danas si naučila nešto što je mnogo vrednije od jedne prodaje.“
Klimnula sam glavom.
„Jesam.“
Nasmiješila se.
„Onda ovaj dan nije bio uzaludan.“
Prošlo je nekoliko mjeseci.
Jednog hladnog jutra u butik je ušla žena sa dvoje male djece. Nosila je staru jaknu, a na nogama iznošene patike.
Zastala je kod vrata i nesigurno upitala:
„Izvinite, mogu li samo pogledati?“
Prišla sam joj s osmijehom.
„Naravno. Dobro došli. Razgledajte koliko želite. Ako vam nešto zatreba, tu sam.“
Žena se iznenadila.
„Hvala vam. Znate, trenutno nemam mnogo novca, ali tražim nešto lijepo za razgovor za posao.“
Pomogla sam joj da pronađe jednostavnu košulju na sniženju koja se uklapala u njen budžet.
Kada je odlazila, rekla mi je:
„Danas ste mi baš uljepšali dan.“
U tom trenutku sjetila sam se gospođe Milice.
I shvatila da mi je tog kišnog jutra pružila nešto mnogo važnije od druge prilike na poslu.
Naučila me je da čovjekova vrijednost nikada ne može da se izmjeri cijenom njegove odjeće.
Od tada svakog kupca dočekujem jednako, bez obzira na to da li nosi skupu torbu ili iznošeni kaput. Jer nikada ne znamo kakvu priču neko nosi sa sobom.
A najvažnija lekcija koju sam naučila glasi:
Ne morate znati ko je neko da biste se prema njemu odnosili s poštovanjem. Dovoljno je da znate da je čovjek.