Već nekoliko jutara budim se prije nje i gledam je kako spava. U početku sam sebi govorio da je sve ovo samo dogovor zbog kirije, ali odavno više nije tako.
Počeo sam da se vezujem za nju.
Jednog jutra skupio sam hrabrost i rekao joj da želim da prestanemo sa našim „dogovorom“ i da joj ubuduće normalno plaćam stanarinu.
Samo se nasmijala.
„Mislila sam da ćeš to mnogo ranije reći.“
Zbunio sam se.
Tada je otvorila ladicu i izvadila kovertu. Unutra su bile sve moje uplatnice za stanarinu od prvog dana kada sam se uselio.
„Nisam potrošila ni euro od tvog novca“, rekla je.
Pitao sam je zašto.
Objasnila mi je da je stan nekada pripadao njenom pokojnom sinu. Bio je približno mojih godina kada je stradao i, kako kaže, od prvog dana sam je nevjerovatno podsjećao na njega.
Odjednom mi je cijela situacija postala neprijatna.
Ali onda je dodala:
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg sam baš tebi izdala stan.“
Iz ormara je izvadila staru fotografiju svog sina sa još dvojicom mladića.
Jednog sam odmah prepoznao.
Bio je to moj otac.
„Odakle poznajete mog oca?“ pitao sam.
Pogledala me pravo u oči.
„Mnogo bolje nego što misliš.“
Zatim je okrenula fotografiju.
Na poleđini je bilo napisano moje ime i datum mog rođenja.
Tada sam shvatio da me ova žena nije slučajno izabrala za podstanara…