UDALA SAM SE ZA UDOVCA I PRIHVATILA NJEGOVO TROJE DJECE KAO SVOJE – A ONDA MI JE NJEGOVA NAJSTARIJA KĆERKA REKLA NEŠTO ŠTO ME RASPLAKALO

Sinoć je pokucala na vrata naše sobe.

„Mogu li da razgovaram s tobom nasamo?“

Odmah sam se zabrinula.

Sjele smo u dnevnu sobu, a ona je dugo ćutala.

„Znam da ti ovo nikada nisam rekla, ali želim da znaš da se sjećam svoje mame.“

Uhvatila sam je za ruku.

„Naravno. Ona će uvijek biti tvoja mama.“

Oči su joj se napunile suzama.

„Kada si ti došla u naš život, bila sam ljuta. Mislila sam da pokušavaš da zauzmeš njeno mjesto.“

„Nikada to nisam željela.“

„Znam. Zato ti ovo i govorim.“

Iz džepa je izvadila malu kovertu.

„Pronašla sam je među maminim stvarima.“

Na koverti je bilo napisano ime mog supruga.

Unutra se nalazilo pismo koje je njegova pokojna žena napisala pred smrt.

Počela sam da čitam.

Pisala je o djeci, koliko ih voli i koliko se plaši šta će biti s njima kada nje više ne bude.

A onda sam pročitala rečenicu zbog koje sam zaplakala:

„Ako jednog dana upoznaš dobru ženu koja će voljeti našu djecu kao svoju, nemoj osjećati krivicu što si ponovo srećan.“

Pogledala sam njegovu kćerku.

Zagrlila me je i rekla:

„Sedam godina sam mislila da niko nikada neće moći da bude dio naše porodice kao mama.“

Zastala je.

„Ali pogriješila sam.“

Počela sam plakati.

A onda mi je pružila još jedan presavijeni papir.

„Postoji još nešto što moraš da vidiš.“

„Šta je to?“

Pogledala me pravo u oči.

„Ovo pismo nije jedina stvar koju je mama ostavila baš za tebe.“