VARALA SAM MUŽA SA NJEGOVA DVA NAJBOLJA DRUGA – A ONDA SAM SAZNALA DA JE ON SVE ZNAO
„Sa Markom sam u braku 16 godina. Posljednje dvije godine napravila sam nešto čega sam se stidjela više nego ičega – tajno sam se viđala sa njegova dva najbolja prijatelja, Nikolom i Stefanom. Nijedan nije znao za onog drugog. Barem sam tako mislila. Sve dok jednog jutra na stolu nisam pronašla tri avionske karte i poruku mog muža: ‘Ana, vrijeme je da nas četvoro konačno razgovaramo. Znam sve.’“
Krv mi se sledila.
Pozvala sam Nikolu.
Nije se javljao.
Stefan takođe.
A Markov telefon bio je isključen.
Te večeri sva trojica pojavila su se pred vratima.
Marko je ušao prvi.
„Koliko dugo?“ pitao je.
Počela sam plakati.
„Dvije godine.“
„Sa obojicom?“
Klimnula sam.
Očekivala sam viku.
Razvod.
Haos.
Ali Marko se samo nasmijao.
„Znao sam od početka.“
Pogledala sam Nikolu i Stefana.
Obojica su spustila pogled.
„Vi ste mu rekli?!“
Nikola je odgovorio:
„Ana, postoji nešto što ti ne znaš.“
Marko je izvadio staru fotografiju.
Na njoj smo bili nas četvoro prije skoro dvadeset godina.
„Ovo je nemoguće. Tada vas nisam poznavala.“
„Jesi“, rekao je Stefan.
Prije 17 godina doživjela sam tešku nesreću.
Izgubila sam nekoliko mjeseci sjećanja.
Porodica mi je rekla da nisam zaboravila ništa važno.
„Kakve veze moja nesreća ima s vama?“
Marko je izvadio kovertu.
Unutra su bila pisma koja sam ja napisala.
Jedno Nikoli.
Drugo Stefanu.
U oba je pisalo:
„Ne govori Marku šta se dogodilo.“
„Ja sam ovo napisala?“
„Da.“
Tada je Nikola rekao:
„Nismo počeli da se viđamo prije dvije godine.“
Zaledila sam se.
„Šta?“
„Obojica smo bili s tobom i prije nesreće.“
Pogledala sam muža.
„Ti si to znao?“
„Jesam.“
„I ipak si me oženio?!“
Marko je spustio glavu.
„Zato što si poslije nesreće zaboravila njih, ali si se sjećala mene.“
Više ništa nisam razumjela.
A onda je Stefan izvadio fotografiju bebe.
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg smo svi ćutali.“
„Čije je dijete?“
Marko je rekao:
„Tvoje.“
Noge su mi klecnule.
„Nemam drugo dijete.“
„Imaš sina“, rekao je Nikola.
„Gdje je?!“
„Ima 17 godina.“
Počela sam plakati.
„Ko mu je otac?“
Sva trojica su zaćutala.
„MARKO?!“
„Ne znam.“
DNK test urađen prije mnogo godina isključio je Marka.
Nikola je bio uvjeren da je njegov.
Stefan je tvrdio isto.
„Gdje je moj sin?“
Marko je pokazao prema vratima.
Tamo je stajao mladić.
Viđala sam ga stotinama puta.
Bio je Stefanov „nećak“ Luka.
„Mama?“ rekao je.
Svijet mi se srušio.
Zagrlila sam ga.
A onda mi je pružio novi DNK nalaz.
„Prije mjesec dana smo konačno saznali ko mi je otac.“
Pogledala sam Nikolu.
Nije bio on.
Stefan?
Ni on.
Marko?
Takođe isključen.
„Pa ko je?!“
Luka je izvadio staru fotografiju.
Na njoj sam bila ja sa četvrtim muškarcem.
Odmah sam ga prepoznala.
Bio je to čovjek koji je poslije moje nesreće godinama tvrdio da me je prvi pronašao pored razbijenog automobila.
Markov otac.
Pogledala sam muža.
„Tvoj otac?!“
Marko je odmahnuo glavom.
„Ni on nije Lukin otac.“
„Pa zašto mi pokazujete njegovu fotografiju?!“
Marko je okrenuo fotografiju.
Na poleđini je mojim rukopisom pisalo:
„Ako izgubim sjećanje, pitajte njega šta se dogodilo te noći.“
Stefan je tada spustio USB na sto.
„Zato smo pristali da se ponovo viđamo s tobom.“
„Šta?!“
„Pokušavali smo da otkrijemo sjećaš li se nečega.“
„Znači sve je bilo dogovoreno?!“
Marko je tiho rekao:
„Da.“
Mislila sam da sam ja izdala njega.
A zapravo su njih trojica dvije godine zajedno pokušavala izvući tajnu iz moje izgubljene prošlosti.
„Šta je na USB-u?“
Nikola ga je uključio.
Pojavio se snimak nastao nekoliko minuta prije moje nesreće.
Na njemu sam bila ja.
Pogledala sam pravo u kameru i rekla:
„Ako gledam ovaj snimak, znači da sam zaboravila. Nemojte vjerovati nijednom od njih trojice.“
Snimak se prekinuo.
Pogledala sam muža.
Zatim Nikolu.
Pa Stefana.
A Luka je izvadio posljednju kovertu.
„Mama, postoji drugi dio snimka.“
„Gdje je?“
Pokazao je prema Marku.
„Kod njega. I već 16 godina odbija da ga pokaže.“