Prvo je izgubio gotovo sve ljude koji su mu nekada bili bliski.
Oni koji su ga poslije rata pratili na svakom koraku počeli su polako da nestaju. Dok je imao novca, oko njega je uvijek bilo društva. Kada su poslovi krenuli nizbrdo, telefoni su sve rjeđe zvonili.
Onda je propao jedan veliki posao u koji je uložio gotovo sve što je imao.
Prodao je vikendicu.
Nedugo zatim otišla su i skupa kola.
Ali najveći udarac nije bio novac.
Žena ga je napustila i odvela djecu. Govorilo se da godinama više nije mogla da podnosi njegov karakter i život koji je vodio.
Jednog dana sreo sam ga poslije mnogo vremena.
Sjedio je sam ispred male prodavnice. Nisam mogao da povežem tog čovjeka sa onim kojeg sam nekada gledao kako prolazi ulicom u skupom automobilu.
Sjeo sam pored njega.
Dugo smo ćutali, a onda je sam počeo da govori.
„Znaš šta je najgore?“, pitao me.
Odmahnuo sam glavom.
„Kad ostaneš sam, počneš da se sjećaš svega.“
Nisam ga pitao na šta misli. Znao sam.
Poslije nekoliko trenutaka rekao je:
„Mislio sam da će novac učiniti da zaboravim neke stvari. Samo ih je na neko vrijeme utišao.“
Prvi put sam od njega čuo nešto što je ličilo na kajanje.
Nije mi pričao detalje o ratu. Niti sam želio da slušam glasine i predstavljam ih kao činjenice.
Samo je rekao:
„Postoje stvari koje bih danas dao sve da mogu vratiti.“
Nekoliko godina kasnije čuo sam da se potpuno povukao. Živio je skromno i rijetko se pojavljivao među ljudima.
Da li mu je život zaista „vratio“ ono što je nekada uradio, ne znam. Možda je samo doživio posljedice svojih odluka, a možda su neke stvari bile običan splet okolnosti.
Ali jedno sam zapamtio.
Godinama sam mislio da čovjeka sustigne prošlost na neki dramatičan način. Ponekad je kazna mnogo tiša — ostaneš sam sa svojim uspomenama i pitanjem šta bi promijenio kada bi mogao vratiti vrijeme.