Bila nam je peta godišnjica veze, a ja sam danima razmišljao šta da joj kupim. Svake prethodne godine trudio sam se da pronađem nešto posebno – parfem, ogrlicu, vikend-putovanje – ali ovoga puta nisam imao nijednu dobru ideju.
Na kraju sam odlučio da ne komplikujem.
Uzeo sam kovertu, stavio unutra pet novčanica od po 100 eura i napisao kratku poruku:
„Za naših pet godina – po jedna stotka za svaku. Kupi sebi nešto što već dugo želiš. Volim te.“
Kada sam joj dao kovertu, prvo se nasmijala.
„Ozbiljno? Novac za godišnjicu?“
„Pa bolje nego da kupim nešto što ti se neće svidjeti.“
Zagrlila me i rekla da se samo šali. Veče smo proveli u restoranu i činilo mi se da je sve prošlo savršeno.
Sutradan ujutro probudilo me zvono na vratima.
Bio je kurir sa ogromnim paketom.
Na kutiji je bilo moje ime i tačna adresa, ali nisam ništa naručivao. Odmah sam pomislio da je djevojka odlučila uzvratiti iznenađenjem.
Unio sam paket u dnevnu sobu i otvorio ga.
Kada sam sklonio zaštitnu foliju, ugledao sam potpuno novi aparat za kafu – upravo onaj model koji sam mjesecima gledao, ali ga nisam kupovao jer mi je bio preskup.
Pored njega je bila mala koverta.
Otvorio sam je očekujući romantičnu poruku.
Unutra je pisalo:
„Pet godina govoriš da ćeš ga jednom kupiti. Pošto očigledno nećeš – evo ga. Srećna godišnjica.“
Nasmijao sam se kao dijete.
Odmah sam je pozvao.
„Jesi li ti normalna? Koliko si ovo platila?“
Sa druge strane nastala je tišina.
„Šta sam platila?“
Pomislio sam da se pravi da ne zna.
„Aparat za kafu. Upravo je stigao.“
Ponovo tišina.
„Ja ti nisam poslala nikakav aparat.“
Tada mi više ništa nije bilo jasno.
Provjerio sam kutiju. Moje ime, moja adresa, sve tačno.
„Nemoj me zezati.“
„Ozbiljna sam. Nisam ništa naručila.“
Pogledao sam ponovo poruku. Nije bilo potpisa.
Nazvao sam kurirsku službu. Rekli su mi da je paket plaćen unaprijed i da zbog zaštite podataka ne mogu tek tako dati podatke pošiljaoca, ali su mi rekli naziv prodavnice.
Pozvao sam prodavnicu.
Objasnio sam situaciju i pročitao broj narudžbe.
Radnica je nekoliko trenutaka provjeravala računar.
„Gospodine, narudžba jeste poklon za vas.“
„Od koga?“
„Ne mogu vam dati podatke kupca bez njegove saglasnosti, ali uz narudžbu je ostavljena poruka.“
„Koja poruka?“
Pročitala mi je:
„Recite mu da pogleda datum.“
Pogledao sam račun.
Datum kupovine bio je prije skoro tri mjeseca.
Tada sam se sjetio.
Moja majka.
Tri mjeseca ranije sjedili smo kod nje na kafi. Pokazivao sam joj taj aparat na telefonu i žalio se kako je preskup.
„Ma kupi ga sebi“, rekla je.
„Jednog dana.“
„Ti sve kupuješ jednog dana.“
Nekoliko dana poslije toga mama je završila u bolnici. Nije bilo ništa dramatično, ali zbog oporavka je neko vrijeme boravila kod moje sestre.
Odmah sam je nazvao.
Čim sam spomenuo aparat, počela se smijati.
„Konačno je stigao?“
„Mama! Ti si ovo kupila?“
„Jesam.“
„Ali zašto tek sada?“
Objasnila mi je da je aparat tada bio na prednarudžbi i da je zamolila prodavnicu da ga pošalju čim ponovo bude dostupan. Potpuno je zaboravila na njega.
„A ona poruka?“
„Pa istina je“, rekla je. „Pet godina pričaš o tom aparatu.“
Tada sam prasnuo u smijeh.
Nekoliko minuta kasnije nazvala me djevojka.
„Dakle? Jesi otkrio tajnu obožavateljku?“
„Jesam.“
„Ko je?“
„Moja majka.“
Počela se smijati toliko da nekoliko sekundi nije mogla govoriti.
A onda je dodala:
„Čekaj… znači ja sam za petu godišnjicu dobila 500 eura, a ti aparat koji mjesecima želiš?“
„Izgleda.“
„Onda smo oboje dobro prošli.“
Kasnije tog dana došla je kod mene noseći kesu.
„Šta je sad to?“
Izvadila je dvije lijepe šoljice za espresso.
„Od tvojih 500 eura“, rekla je kroz smijeh. „Da ipak možeš reći da si nešto dobio i od mene.“
Skuhao sam prvu kafu u novom aparatu i nasuo je u šoljice.
Na kraju se ispostavilo da veliko misteriozno iznenađenje nije bilo ni od djevojke, ni od tajnog pošiljaoca.
Bilo je od žene koja me najbolje poznaje – moje majke.
A djevojka mi i danas, kad god ne znam šta da joj kupim, kaže:
„Slobodno opet stavi pet stotina u kovertu. Meni se prošli poklon baš svidio.“