Žena u šezdesetim godinama živjela je sama u staroj porodičnoj kući. Jedne večeri pozvala je policiju gotovo šapatom.
„Molim vas, dođite brzo. Čujem korake na spratu iznad sebe, a tamo nema nikoga.“
Policajac ju je pitao da li je sigurna da nije ostavila uključen televizor ili otvoren prozor, ali žena je uporno ponavljala da neko hoda iznad nje. Rekla je da se koraci čuju već treću noć zaredom, uvijek u isto vrijeme.
Patrola je stigla nekoliko minuta kasnije. Ulazna vrata bila su otključana.
Policajci su ušli i zatekli ženu kako mirno sjedi u fotelji. Nije govorila niti se pomjerala. Samo je gledala prema stepenicama.
„Gospođo, jeste li vi zvali policiju?“ upitao je jedan od njih.
Žena je polako klimnula glavom.
Nije bilo nikakvih tragova provale. Prozori su bili zatvoreni, vrata neoštećena, a na spratu nije bilo nikoga.
Jedan policajac primijetio je nešto neobično – žena se odjednom blago nasmiješila.
„Zašto se smijete?“ pitao ju je.
Pogledala ga je i tiho odgovorila:
„Zato što ste konačno došli.“
Policajac se zbunio.
„Kako mislite – konačno?“
Žena je pokazala prema plafonu.
„Jer sada ćete i vi čuti.“
U tom trenutku začula su se tri spora, teška koraka sa sprata.
Policajci su se pogledali i odmah krenuli gore. Pregledali su svaku prostoriju, ormare, kupatilo i tavan – ništa.
Kada su se vratili u dnevnu sobu, žena više nije sjedila u fotelji.
Vrata su i dalje bila zaključana iznutra.
Na stolu je ostala samo stara fotografija žene sa suprugom i kratka poruka:
„Nisam rekla da ja živim sama. Rekla sam da gore nema nikoga.“
Tada su se koraci ponovo začuli.
Ali ovaj put – iza njih.