ŽENA MI JE REKLA DA JE KOD KUĆE, A JA SAM JE GLEDAO U RESTORANU – KADA SAM JOJ PRIŠAO, OSTAO SAM BEZ RIJEČI
Prišao sam njenom stolu i rekao:
„Lijepa ti je ta maska za lice.“
Žena me pogledala potpuno zbunjeno.
„Izvinite, poznajemo li se?“
Mislio sam da se pravi luda.
„Nemoj to raditi. Upravo si mi poslala fotografiju iz naše kuće.“
„Gospodine, mislim da ste me zamijenili sa nekim.“
Sjeo sam preko puta nje.
„Prestani. Šta radiš ovdje?“
Tada se ozbiljno uplašila i pozvala konobara.
„Molim vas, ovaj čovjek me uznemirava.“
Izvadio sam telefon i pokazao joj fotografiju svoje žene.
Kada ju je vidjela, potpuno je problijedjela.
„Odakle vam ova fotografija?“
„To je moja žena.“
Nekoliko sekundi je samo gledala u ekran.
A onda je rekla:
„Nemoguće.“
„Šta je nemoguće?“
Izvadila je svoj telefon i pokazala mi fotografiju.
Na njoj su bile dvije djevojčice, potpuno identične.
„Ko su one?“
Pokazala je jednu.
„Ovo sam ja.“
Zatim drugu.
„A ovo je moja sestra bliznakinja koju nisam vidjela više od dvadeset godina.“
Zaledio sam se.
„Kako se zove tvoja sestra?“
Izgovorila je ime moje žene.
Odmah sam je nazvao.
„Gdje si?“
„Kod kuće. Zašto?“
„Dođi odmah u restoran kod mog posla.“
„Šta se dogodilo?“
„Mislim da sam upravo pronašao tvoju sestru.“
Prekinula je vezu.
Četrdeset minuta kasnije pojavila se na vratima restorana.
Kada su se njih dvije ugledale, obje su ostale ukopane.
Moja žena je počela plakati.
„Rekli su mi da si umrla.“
Druga žena je odmahnula glavom.
„A meni su rekli da si ti umrla.“
Niko nije razumio šta se događa.
Tada je žena iz torbe izvadila staru kovertu.
„Majka mi je ovo dala prije smrti. Rekla je da je otvorim samo ako te ikada pronađem.“
Moja žena je otvorila pismo.
Pročitala je nekoliko redova i sjela.
„Šta piše?“
Pogledala me potpuno blijeda.
„Piše da nas dvije jesmo bliznakinje, ali da žena koju smo cijelog života zvale majkom nije rodila nijednu od nas.“