„Moj muž i ja smo u braku 18 godina. Svakog 3. septembra ustajao bi prije mene, obukao košulju koju sam mu kupila dok smo se zabavljali i odlazio negdje na nekoliko sati. Govorio je samo: ‘Postoje obećanja koja čovjek mora održati.’ Nikada nisam pitala. Ali ove godine sam u njegovom automobilu pronašla buket crvenih ruža i poruku: ‘Čekam te na našem mjestu. Kao i prije 20 godina.’ Potpis: Marina.“
Srce mi se steglo.
Dvadeset godina?
Marka poznajem 19.
To je značilo da je Marina postojala prije mene.
Nisam napravila scenu.
Vratila sam poruku na mjesto i čekala 3. septembar.
Marko je tog jutra obukao istu plavu košulju.
„Vraćam se do ručka.“
Poljubio me i otišao.
Pet minuta kasnije krenula sam za njim.
Vozio je skoro sat vremena.
Zaustavio se pored malog jezera.
Uzeo ruže i krenuo prema klupi.
Na njoj je sjedila žena.
Bila je lijepa, otprilike naših godina.
Kada je ugledala Marka, ustala je.
Zagrlili su se.
Osjetila sam kako mi se sve ruši.
Ali onda sam primijetila nešto čudno.
Oboje su plakali.
Marko joj je pružio ruže.
Žena je iz torbe izvadila malu kutiju.
Više nisam mogla čekati.
Prišla sam.
„Marko?“
Okrenuo se i potpuno problijedio.
„Ana?!“
Žena me je pogledala.
„Ona ne zna?“
„Ne zna šta?“ pitala sam.
Marko je spustio glavu.
„Marina je moja prva ljubav.“
Te riječi su zaboljele.
„Zato se svake godine tajno sastajete?“
Marina je odmah odmahnula glavom.
„Mi nemamo aferu.“
„Onda šta radite ovdje?“
Otvorila je kutiju.
Unutra je bio stari srebrni privjesak u obliku srca.
Na jednoj polovini pisalo je M, a na drugoj M.
„Marko mi je ovo poklonio kada smo imali 19 godina.“
Pogledala sam muža.
„Zašto ga onda još uvijek čuva?“
Marina je zaplakala.
„Zato što smo trebali da se vjenčamo.“
Nisam mogla govoriti.
Marko mi nikada nije rekao da je prije mene bio zaručen.
„Šta se dogodilo?“
Marina je odgovorila:
„Moji roditelji su nas razdvojili.“
Njena porodica se preselila u Njemačku.
Marina je otišla protiv svoje volje.
Marko joj je obećao da će je čekati.
„I jeste li se vratili?“
„Jesam. Godinu dana kasnije.“
Pogledala sam Marka.
„A tada si već poznavao mene.“
Klimnuo je.
„Zašto si izabrao mene?“
Marko me uhvatio za ruku.
„Zato što sam se zaljubio u tebe.“
„A Marina?“
„Volio sam je. Ali to je bio drugi život.“
„Pa zašto se onda sastajete svakog 3. septembra?“
Marina je pokazala prema jezeru.
„Zbog Nikole.“
„Ko je Nikola?“
Nastala je tišina.
Marko je sjeo na klupu.
„Moj najbolji prijatelj.“
Nikola je bio čovjek koji je pomogao Marku i Marini da se tajno viđaju dok su bili mladi.
Kada je Marina otišla, upravo je Nikola nosio njihova pisma jedno drugom.
A onda je poginuo 3. septembra prije dvadeset godina.
„Ovo je bilo njegovo omiljeno mjesto“, rekao je Marko.
„Obećali smo da ćemo svake godine doći.“
Osjetila sam olakšanje.
Ali samo na trenutak.
Jer Marina je tada rekla:
„Ana, postoji razlog zbog kojeg sam ove godine tražila da i ti dođeš.“
„Ja?“
Pružila mi je kovertu.
„Nikola je ovo ostavio Marku prije smrti.“
Na njoj je bilo napisano moje ime.
ANA.
„Kako je Nikola znao moje ime? Tada nisam ni poznavala Marka.“
Marko je gledao u zemlju.
„To je dio koji ti nikada nisam rekao.“
Otvorila sam pismo.
Unutra je bila fotografija.
Na njoj sam bila ja sa 18 godina.
Pored mene je stajao Nikola.
Odjednom mi se vratilo sjećanje.
Ljetovanje.
More.
Jedan mladić kojeg sam upoznala samo nekoliko dana.
„Ja sam poznavala Nikolu.“
Marko je klimnuo.
„On je poznavao tebe prije mene.“
Nastavila sam čitati.
Nikola je napisao:
„Marko, ako ikada upoznaš Anu, nemoj joj reći da sam te zamolio da je pronađeš. Samo provjeri je li dobro.“
Pogledala sam muža.
„Ti me nisi slučajno upoznao?“
„Ne.“
Nisam mogla vjerovati.
„Pronašao si me zbog njega?“
„U početku da.“
„A onda?“
„Onda sam se zaljubio.“
Marina je ustala.
„Postoji još nešto.“
Iz torbe je izvadila drugo pismo.
„Ovo sam pronašla prije mjesec dana među stvarima svoje majke.“
Pismo je bilo Nikolino.
Ali napisano je meni.
Nikada ga nisam dobila.
Počela sam čitati.
Nikola mi je priznao da se tokom onog kratkog ljetovanja zaljubio u mene.
Planirao je da me pronađe čim se vrati kući.
Ali prije nego što je uspio, dogodila se nesreća.
Na kraju pisma pisalo je:
„Ako ja ne stignem, poslat ću ti Marka. On je jedini čovjek kojem vjerujem dovoljno da te pronađe.“
Počela sam plakati.
Pogledala sam svog muža.
„Znači naš brak je počeo zbog posljednje želje čovjeka kojeg sam skoro zaboravila?“
Marko je odmahnuo glavom.
„Naše upoznavanje jeste. Naša ljubav nije.“
Tada mi je pružio ruže.
„Marina ih nije dobila.“
„Ali vidjela sam da si joj ih dao.“
„Samo ih je držala dok si prilazila.“
Iz buketa je izvadio malu kovertu.
Na njoj je pisalo:
„Ani – za naših 18 godina.“
Unutra je bila avionska karta za mjesto gdje smo Marko i ja proveli medeni mjesec.
Počela sam se smijati kroz suze.
Ali Marina je još uvijek držala drugo pismo.
„Postoji posljednja stranica.“
„Šta piše?“
Pružila mi ju je.
Nikola je napisao samo jednu rečenicu:
„Ana, ako ovo čitaš pored Marka, onda se ostvarilo ono čemu sam se potajno nadao – dva čovjeka koja sam najviše volio pronašla su jedno drugo.“
Pogledala sam Marka.
Osamnaest godina sam mislila da smo se upoznali slučajno.
A tog dana sam saznala da je naša ljubavna priča zapravo počela mnogo prije našeg prvog susreta.