PRIVELI SU DEDU JANKA JER NISU ZNALI KO JE – A KADA SU GA VRATILI, CIJELA STANICA JE ZAĆUTALA
Patrola ga je privela jer je, kao i obično, izašao pred zgradu i počeo da im prigovara.
„Zašto zaustavljate običan narod, a ona skupa kola samo prođu?!“
Jedan mlađi policajac mu je rekao da se skloni.
Deda Janko nije htio.
„Sinko, ja sam nosio uniformu dok ti još nisi bio ni u planu.“
Policajac nije znao ko je.
Odveli su ga u stanicu.
Komšije su mislile da će ga pustiti čim se smiri.
Ali poslije dvadesetak minuta pred zgradu su stigla dva policijska automobila.
Iz jednog je izašao deda Janko.
Pored njega – načelnik stanice.
„Generale, još jednom vam se izvinjavam.“
Deda samo odmahnu rukom.
„Nemoj se meni izvinjavati. Momci su radili svoj posao.“
Svi smo se iznenadili.
Ali onda se okrenuo prema mladom policajcu koji ga je priveo.
„Ti, mali, dođi ovamo.“
Policajac je problijedio.
Deda mu je pružio ruku.
„Jedini si danas postupio kako treba.“
„Kako mislite?“
„Nisi znao ko sam i nisi me zbog imena pustio. Tako policajac treba da radi.“
Načelnik se nasmiješio.
Ali deda Janko još nije završio.
Pokazao je prema crnom automobilu parkiranom preko puta.
„A sad mi recite zašto tog čovjeka niko nije zaustavio.“
Svi su pogledali.
Načelnik je zaćutao.
„Znate čiji je auto?“ upitao je deda.
Niko nije odgovorio.
„Ja znam.“
Iz džepa je izvadio staru fotografiju.
Na njoj su bili on i još trojica policajaca prije skoro pedeset godina.
Jedan od njih bio je otac čovjeka iz crnog automobila.
„Njegov otac mi je nekada bio najbolji prijatelj.“
Mladi policajac upita:
„Kakve to veze ima?“
Deda Janko ga pogleda.
„Nikakve. Upravo je u tome stvar.“
Zatim se okrenuo načelniku:
„Ako zakon važi za ovog dječaka koji me priveo, mora važiti i za njega.“
Tog trenutka crni automobil je krenuo.
Mladi policajac bez razmišljanja podiže palicu i zaustavi ga.
Deda Janko se nasmiješio.
„E, tako.“
Mislili smo da je priča završena.
Ali nekoliko minuta kasnije vozač je izašao iz automobila.
Kada je ugledao dedu Janka, problijedio je.
„Vi ste još živi?!“
Deda se uozbiljio.
„A ti se, izgleda, još sjećaš mene.“
Čovjek mu priđe i tiho kaže:
„Onda znate šta je moj otac ostavio prije smrti.“
Deda Janko nije odgovorio.
Čovjek izvadi staru kovertu.
Na njoj je pisalo:
„JANKU – OTVORITI SAMO AKO SE NAŠI SINOVI JEDNOG DANA PONOVO SRETNU.“
Deda je pogledao kovertu, pa mladog policajca koji ga je nekoliko sati ranije priveo.
I prvi put otkako ga poznajem ostao je potpuno bez riječi.
Jer je upravo tada shvatio ko je zapravo taj mladi policajac.