„A gdje su ti muž i djeca?“
Nasmijala sam se, misleći da se šali.
„Nemam muža ni djecu.“
Pogledao me nekako čudno.
„Ozbiljno? Mislio sam da si se odavno udala.“
„Nisam. Živim sa dečkom.“
Klimnuo je glavom i rekao:
„Zanimljivo… ona je uvijek govorila da si ti najbolje prošla od svih nas.“
„Kako misliš?“
„Pa fakultet, posao, putovanja, sloboda…“
Bilo mi je čudno da moja nekadašnja drugarica priča o meni kada godinama nemamo kontakt.
„Kako je ona?“
Spustio je pogled.
„Nije baš najbolje.“
„Šta se desilo?“
„Ništa posebno. Život.“
Vidjela sam da nešto krije.
„Je li sve u redu između vas?“
Dugo je ćutao.
„Razvodimo se.“
Zanijemila sam.
Njih dvoje su u školi važili za par koji će zauvijek ostati zajedno.
„Zašto?“
„Previše smo rano ušli u sve. Brak, djeca, krediti, obaveze… Nikada nismo ni stigli da upoznamo sebe.“
„Žao mi je.“
„Nemoj. Oboje smo krivi.“
Nakon nekoliko minuta pitao me:
„Čuješ li se ti s njom?“
„Godinama ne.“
„Možda bi trebalo.“
Te večeri sam dugo razmišljala.
Sutradan sam joj poslala poruku:
„Ćao. Srela sam juče tvog muža. Nadam se da si dobro.“
Odgovorila je tek uveče:
„Nisam dobro. Ali hvala što pitaš.“
Pozvala sam je na kafu.
Kada sam je vidjela, jedva sam je prepoznala. Bila je umorna, bez osmijeha koji je nekada stalno imala.
„Čula sam za razvod.“
Počela je plakati.
„Nije razvod najgore što mi se dogodilo.“
„Šta je onda?“
„Prije nekoliko mjeseci saznala sam nešto o njemu.“
„Šta?“
„Ima drugu.“
Nisam znala šta da kažem.
„Jesi li sigurna?“
„Jesam.“
Izvadila je telefon i pokazala mi fotografiju.
Kada sam vidjela ženu pored njenog muža, sledila sam se.
Poznavala sam je.
„Šta ti je?“ pitala je.
„Znam ovu ženu.“
„Odakle?“
„Radi sa mojim dečkom.“
Drugaričino lice se promijenilo.
„Kako se zove?“
Rekla sam joj ime.
Odmah je potvrdila da je to ona.
Vratila sam se kući i pitala dečka:
„Poznaješ li ovu ženu?“
„Naravno, koleginica.“
„Je li znaš da je u vezi sa mužem moje drugarice?“
Problijedio je.
„Odakle ti to?“
„Zašto si se tako zbunio?“
„Nisam.“
Ali jesam vidjela da nešto nije u redu.
Narednih dana počela sam da primjećujem stvari koje ranije nisam.
Telefon je stalno držao okrenut ekranom prema dole.
Kasnio je sa posla.
Izlazio je na balkon da razgovara.
Jedne večeri mu je stigla poruka dok se tuširao.
Nisam planirala da gledam, ali ekran je zasvijetlio.
Pisalo je samo:
„Moramo im reći istinu.“
Poruka je bila od iste žene.
Kada je izašao, pokazala sam mu telefon.
„Šta morate da nam kažete?“
Sjeo je.
„Nije ono što misliš.“
„Onda objasni.“
Dugo je ćutao.
„Ona nije u vezi sa mužem tvoje drugarice.“
„Vidjela sam fotografije.“
„Sastajali su se zbog mene.“
„Zbog tebe?!“
Tada mi je ispričao nešto što nisam očekivala.
Njih troje su posljednjih mjeseci pokušavali da pokrenu zajednički posao, ali su sve krili dok ne završe ugovore.
„Zašto bi to krili od nas?“
„Jer smo uložili gotovo svu ušteđevinu.“
„Ti si uložio NAŠU ušteđevinu bez mene?“
Spustio je glavu.
Tada sam shvatila da možda nije bilo prevare, ali je postojala mnogo ozbiljnija laž.
Pozvala sam drugaricu.
Svi smo se našli.
Njen muž je priznao isto.
„Nisam imao ljubavnicu. Ali jesam mjesecima lagao gdje idem i šta radim.“
Drugaričina odluka o razvodu nije se promijenila.
„Nije problem samo druga žena“, rekla je. „Problem je što ti više ne vjerujem.“
Te riječi su pogodile i mene.
Pogledala sam svog dečka.
„A šta ćemo mi?“
„Ne znam.“
Prvi put poslije mnogo godina počeli smo iskreno razgovarati o braku, djeci, novcu i budućnosti.
Shvatila sam da sam godinama mislila da imam savršen život samo zato što sam završila fakultet, imala posao i nisam žurila u brak.
A drugarica je mislila da sam ja srećnija jer nisam imala njene obaveze.
Na kraju smo obje priznale isto:
Godinama smo gledale život one druge i mislile da je ona bolje prošla, a nijedna nije znala šta se zapravo događa iza zatvorenih vrata.