POSLIJE GODINA SAM PONOVO SRELA TATINOG PRIJATELJEVOG SINA – NISAM MOGLA DA VJERUJEM KOLIKO SE PROMIJENIO
Ljudi moji, jedva sam ga prepoznala.
Od nekada buckastog i povučenog momka postao je visok, zgodan i sređen muškarac.
Prišao mi je nasmijan:
„Je l’ se ti mene uopšte sjećaš?“
„Naravno da se sjećam, samo nisam očekivala da ćeš ovako izgledati.“
Počeli smo da se smijemo i pričamo o djetinjstvu.
„A gdje ti je brat?“ pitala sam.
„Dolazi sljedeće sedmice.“
Tada se pojavio njegov deda, isti onaj koji nas je godinama zadirkivao da ćemo mu sestra i ja jednog dana biti snajke.
Čim nas je vidio zajedno, nasmijao se:
„Jesam li vam ja govorio?“
Svi smo prasnuli u smijeh.
Ali onda je momak izvadio telefon.
„Moram nešto da ti pokažem.“
Na ekranu je bila stara fotografija.
Na njoj smo bili moja sestra, ja, on i njegov brat kao djeca.
„Sjećaš se ovoga?“
„Jedva.“
„Pogledaj poleđinu.“
Fotografisao je i zadnju stranu.
Na njoj je rukopisom njegovog pokojnog oca pisalo:
„Jednog dana moraćemo im reći zašto smo ove četvoro djece uvijek držali zajedno.“
Prestala sam da se smijem.
„Šta ovo znači?“
„Ne znam. Zato sam se i vratio.“
Te večeri sam fotografiju pokazala ocu.
Čim ju je vidio, problijedio je.
„Odakle ti ovo?“
„Njegov sin mi je pokazao. Tata, šta znači ova poruka?“
Otac je dugo ćutao.
„Postoji nešto što smo njegov otac i ja obećali da vam nikada nećemo reći.“
„Šta?“
Iz stare ladice izvadio je kovertu.
Unutra su bila četiri rodna lista.
Moj.
Sestrin.
I rodni listovi dvojice momaka.
„Zašto ti imaš njihove rodne listove?“
Otac je sjeo.
„Zato što priča o tome da ćete jednog dana biti njihove snajke nikada nije bila samo šala.“
„Ne razumijem.“
Pogledao me i rekao:
„Sačekaj da sutra dođe tvoja sestra. Ovo što moram da vam kažem tiče se sve četvoro.“