ZASPALA SAM SAMA U DNEVNOJ SOBI – A ONDA SAM OSJETILA DA ME NEŠTO DODIRUJE
Trgla sam se iz sna.
U prvi mah nisam znala šta se događa.
Ponovo sam osjetila lagano grebuckanje po nozi.
Srce mi je počelo lupati.
„Ko je tu?!“
Niko nije odgovorio.
Živjela sam sama i ulazna vrata sam sigurno zaključala.
Upalila sam lampu i pogledala prema podu.
Ništa.
Pomislila sam da sam samo sanjala.
Ali onda se začuo zvuk iz hodnika.
Kao da je neko polako zatvorio vrata.
Ustala sam i uzela telefon.
Provjerila sam kupatilo, kuhinju i spavaću sobu.
Nikoga nije bilo.
Tada sam primijetila da su vrata ostave odškrinuta.
Bila sam sigurna da sam ih ranije zatvorila.
Prišla sam i naglo ih otvorila.
Unutra nije bilo nikoga.
Ali na podu sam ugledala nešto što me je zaledilo.
Mušku cipelu.
Nije pripadala nikome koga poznajem.
Odmah sam izašla iz stana i pozvala policiju.
Kada su stigli, pregledali su svaku prostoriju.
Jedan policajac me je pozvao u spavaću sobu.
„Gospođo, morate ovo da vidite.“
Pomjerio je veliki ormar.
Iza njega su bila mala vrata za koja nisam ni znala da postoje.
Vodila su u uzak servisni prostor između stanova.
„Da li ste sigurni da niko drugi nema ključ od vašeg stana?“
„Sigurna sam.“
Policajac je osvijetlio prolaz baterijskom lampom.
Na podu su bile prazne flaše vode, nekoliko omota od hrane i…
moja fotografija snimljena dok spavam.
Pogledala sam policajca.
„Koliko dugo je neko bio ovdje?“
Nije odgovorio.
Samo je pokazao prema zidu.
Tamo je bilo ispisano:
„VIDIMO SE OPET SUTRA.“