Vrata su se naglo otvorila, a ja sam se ukočio. Bio sam siguran da je njen otac. U glavi mi je prošlo hiljadu stvari – od toga kako ću mu objasniti šta radim u kući usred noći, pa do toga da će me izbaciti kroz prozor.
Međutim, na vratima nije stajao njen otac.
Bila je to njena mlađa sestra.
Pogledala nas je, pokrila oči rukama i počela da se smije.
„Jeste li vi normalni? Čuje vas pola kuće!“
Djevojka je brzo ustala i zatvorila vrata, a ja sam tek tada shvatio da ih uopšte nisam zaključao.
„Nemoj slučajno reći tati“, molila ju je.
Sestra se samo nasmijala.
„Neću, ali imate mnogo veći problem.“
„Kakav problem?“
„Tata nije otišao na posao.“
Krv mi se sledila.
„Kako nije?“
„Vratio se prije pola sata. Auto mu se pokvario.“
Pogledao sam prema prozoru i već zamišljao kako iskačem sa prvog sprata.
„Gdje je sada?“
„U kuhinji.“
Brzo sam se obukao, a djevojka mi je šapnula da sačekam dok sestra provjeri hodnik.
Nekoliko minuta kasnije dala nam je znak.
Izašao sam iz sobe na prstima i krenuo prema ulaznim vratima.
Još dva koraka i bio bih napolju.
Tada se iz kuhinje začuo glas:
„Momak, gdje si krenuo tako rano?“
Okrenuo sam se.
Njen otac je stajao iza mene sa šoljicom kafe.
Nisam mogao izgovoriti ni riječ.
A onda se nasmijao.
„Opusti se. Znam da prespavaš ovdje već mjesecima.“
Pogledao sam djevojku, potpuno zbunjen.
„Znate?!“
„Naravno da znam.“
Sjeo je za sto i pokazao mi da sjednem.
„Ali postoji nešto što ti ne znaš.“
Iz ladice je izvadio malu kutiju i stavio je ispred mene.
Otvorio sam je.
Unutra je bio stari zlatni prsten.
„Ovo sam čuvao za dan kada budeš dovoljno hrabar da prestaneš da se kriješ od mene.“
Zanijemio sam.
Ali onda je dodao nešto zbog čega sam tek ostao bez riječi:
„Samo nemoj još da joj daješ taj prsten. Prvo moraš saznati zašto je njena majka toliko protiv vašeg vjenčanja.“