U vožnji mi je ponudio flašicu vode. Uzela sam je jer mi se od alkohola vrtjelo u glavi. Vozio je polako, pričao normalno i djelovao potpuno pristojno. Poslije desetak minuta rekao je da mu telefon nema signal i pitao mogu li ja ukucati adresu u navigaciju. Dok sam držala njegov telefon, stigla je poruka od kontakta „Mama“: „Jesi li pronašao djevojku? Nemoj opet napraviti glupost.“
Odjednom sam se otrijeznila.
„Zaustavi auto“, rekla sam.
Pogledao me zbunjeno.
„Zašto? Još nismo stigli.“
Pokazala sam mu poruku. Lice mu se potpuno promijenilo.
„Nije ono što misliš.“
„Odmah stani!“
Zaustavio se kod benzinske pumpe. Izašla sam i krenula prema ulazu, ali je on izašao za mnom.
„Molim te, saslušaj me. Moja majka je mislila na nešto sasvim drugo.“
„Na šta?!“
Tada mi je pokazao galeriju telefona. Bila je puna fotografija izgubljenih pasa i mačaka.
„Volontiram u udruženju. Večeras tražimo djevojku koja je izgubila psa. Mama je mislila da si ti ona.“
Osjetila sam olakšanje, ali sam ipak odlučila pozvati taksi.
Sutradan sam se probudila kod kuće i pronašla njegovu vizitkartu u džepu.
Tri dana kasnije nazvala sam ga da se izvinim.
Čim je čuo moje ime, zaćutao je.
„Šta je?“ pitala sam.
A onda je rekao:
„Dobro je da si nazvala. Moram ti pokazati snimak iz auta. Te noći nisi bila sama kada sam te pronašao pored ceste.“