Tetka me je nazvala i odmah, bez pozdrava, počela:
„Stvarno nisam očekivala da ćeš se tako ponašati prema njoj. Došla je kod vas jer nema gdje drugo dok ne završi upis, a ti si učinila da se osjeća kao da smeta.“
Nisam mogla vjerovati šta slušam.
„Tetka, bila je kod mene potpuno besplatno. Kuhala sam joj, prala, spremala, a jedino što sam tražila jeste malo tišine dok beba spava.“
„Ona kaže da si je stalno kritikovala.“
„Jesam li ti rekla šta je odgovorila kada sam je jednom zamolila da mi pričuva dijete dva sata?“
Tetka je zaćutala.
„Rekla mi je da nije došla da bude bejbisiterka. I znaš šta? U pravu je. Nije dužna čuvati moje dijete. Ali onda ni ja nisam dužna biti njen besplatni hotel.“
Tetka se naljutila.
„Pa porodica ste!“
„Porodica znači poštovanje, ne iskorištavanje.“
Mislila sam da će se razgovor tu završiti, ali onda mi je rekla nešto zbog čega sam zanijemila:
„Dobro, onda joj barem vrati novac.“
„Kakav novac?“
„Onaj koji sam ti poslala za njen smještaj i hranu.“
Zaledila sam se.
„Ti meni nisi poslala ni centa.“
Nastala je tišina.
„Kako nisam? Prije nego što je došla, prebacila sam 600 eura.“
„Na koji račun?“
Pročitala mi je broj računa.
Nije bio moj.
Odmah sam pozvala muža i pročitala mu posljednje četiri cifre.
Problijedio je.
„Čiji je račun?“ pitala sam.
Nije odgovorio.
„Pitam te čiji je?!“
Sjeo je i rekao:
„Moj.“
„Gdje je 600 eura?“
„Potrošio sam ih.“
„Na šta?“
„Mislio sam da ti tetka neće ni spomenuti novac.“
Tada sam shvatila da problem možda uopšte nije bila djevojka koja nam je nekoliko dana išla na živce.
„Na šta si potrošio pare?“
Dugo je ćutao, a onda otvorio aplikaciju banke.
Vidjela sam nekoliko uplata istoj osobi.
„Ko je ovo?“
Spustio je pogled.
„Moja sestra.“
„Ti nemaš sestru.“
„Imam.“
Osjetila sam kako mi se stomak steže.
„Otkad?“
„Oduvijek.“
„Zašto ja onda poslije sedam godina braka prvi put čujem za nju?“
Pogledao me i rekao:
„Zato što moja porodica misli da je mrtva.“
Mislila sam da se šali.
„Kako mogu misliti da je mrtva ako joj šalješ novac?“
„Zato što samo ja znam gdje je.“
Tada je njegov telefon zazvonio.
Na ekranu se pojavilo žensko ime.
Muž nije želio da se javi.
Uzela sam telefon i prihvatila poziv.
„Halo?“
Sa druge strane začuo se ženski glas:
„Ko je to?“
„Njegova supruga.“
Nastala je duga tišina.
A onda je žena rekla:
„Dobro je. Onda konačno mogu tebi reći istinu.“
„Kakvu istinu?“
„Pitaj svog muža zašto ti nikada nije pokazao originalni kupoprodajni ugovor za stan u kojem živite.“
Pogledala sam muža.
Bio je bijel kao zid.
„Kakve veze naš stan ima sa tobom?“
Žena je duboko udahnula.
„Zato što pola tog stana pripada meni. A tvoj muž već godinama pokušava da spriječi da ti saznaš kako ga je zapravo dobio.“