Uradio sam DNK test bez da sam išta rekao supruzi. Nisam želio da je povrijedim zbog nečega što možda uopšte nije istina. Doktor mi je objasnio da nalaz koji sam dobio govori o veoma ozbiljnom problemu sa plodnošću, ali nije mogao sa sigurnošću tvrditi kakvo je stanje bilo prije dvadesetak godina, kada su naši sinovi rođeni.
Ipak, crv sumnje već mi se uvukao u glavu.
Čekao sam rezultate skoro dvije sedmice.
Kada je stigla poruka da su nalazi gotovi, nisam imao hrabrosti da ih otvorim na poslu. Sjeo sam u automobil, zaključao vrata i nekoliko minuta samo gledao u kovertu.
Prvo sam otvorio rezultat za starijeg sina.
Vjerovatnoća očinstva: 99,99%.
Počeo sam da se smijem od olakšanja.
„Znao sam“, rekao sam sam sebi.
Otvorio sam drugi nalaz.
Ponovo isto.
99,99%.
Obojica su moja djeca.
Osjećao sam se kao najveća budala na svijetu što sam uopšte posumnjao u suprugu. Kupio sam joj cvijeće i otišao kući odlučan da joj ispričam sve.
Kada sam joj pokazao nalaze, očekivao sam da će se naljutiti.
Umjesto toga, problijedjela je.
„Zašto si radio DNK test?“
Ispričao sam joj za pregled.
Sjela je.
„Doktor kaže da si vjerovatno cijeli život bio sterilan?“
„Da. Ali očigledno nije bio u pravu. Djeca su moja.“
Nije ništa rekla.
„Šta ti je?“
Počela je plakati.
„Postoji nešto što ti nisam rekla.“
Srce mi je ponovo počelo lupati.
„Kakve veze to ima ako test potvrđuje da sam otac?“
„Mnogo.“
Otišla je u spavaću sobu i vratila se sa starom fasciklom.
Unutra su bili medicinski nalazi iz vremena kada smo pokušavali dobiti prvo dijete.
„Nikada nisam vidio ovo.“
„Znam.“
Na jednom papiru stajalo je moje ime.
Prema tom nalazu, još tada je postojala ozbiljna sumnja da prirodnim putem neću moći imati djecu.
„Zašto mi ovo nisi pokazala?“
„Zato što je doktor rekao da postoji rješenje.“
„Kakvo rješenje?“
Nije odgovarala.
„Reci.“
„Potpomognuta oplodnja.“
Zbunio sam se.
„Ali mi nikada nismo išli na to.“
Spustila je pogled.
„Ti nisi znao da jesmo.“
Mislio sam da nisam dobro čuo.
„Kako sam mogao dobiti djecu medicinskim postupkom a da ne znam?“
„Nisi učestvovao onako kako misliš.“
„Čiji je onda materijal korišten?“
Počela je još jače plakati.
„Rečeno mi je da je tvoj.“
„Kako, ako ja nisam dao ništa?“
„Tvoja majka je sve organizovala.“
Zaledio sam se.
Moja majka je tada radila u bolnici.
Odmah sam je pozvao.
„Mama, moram nešto da te pitam. Kako su rođeni moji sinovi?“
Sa druge strane nastala je duga tišina.
„Ko ti je šta rekao?“
„Odgovori.“
„Dođi kod mene.“
Otišli smo zajedno.
Majka je sjedila za kuhinjskim stolom i izgledala kao da je preko noći ostarjela deset godina.
„Željela sam samo da imate porodicu“, rekla je.
„Čiji je materijal korišten?“
„Bio je iz banke.“
„Od anonimnog donora?“
Klimnula je glavom.
Pogledao sam suprugu.
„Onda DNK test ne može pokazati da sam ja otac!“
Majka je zatvorila oči.
„Tu je problem.“
„Kakav problem?“
„Donor nije bio anoniman.“
„Ko je bio?“
Nije htjela odgovoriti.
Udario sam dlanom o sto.
„KO JE BIO?!“
Majka je počela plakati.
„Tvoj brat.“
Ostao sam bez riječi.
Moj stariji brat poginuo je prije petnaest godina.
„Koristili ste njegov materijal?“
„Da.“
„Bez mog znanja?!“
„Doktori su tada govorili da je to jedini način.“
Bio sam bijesan, ali nešto mi nije bilo jasno.
„Ako je moj brat biološki otac djece, test bi pokazao blisko srodstvo, ali ne 99,99% očinstvo.“
Majka je podigla glavu.
„Znam.“
„Onda šta se događa?“
Iz ormara je izvukla staru kovertu.
„Zato sam se plašila ovog dana.“
Unutra je bio DNK nalaz star skoro trideset godina.
Na njemu su bila imena mene i mog brata.
Čitao sam rezultat nekoliko puta.
Nije imalo smisla.
„Zašto naš DNK izgleda ovako?“
Majka je tiho rekla:
„Zato što vas dvojica niste bili samo braća.“
„Šta smo onda bili?“
Pogledala me pravo u oči.
„Jednojajčani blizanci. A nakon poroda su nam rekli da je rođena samo jedna beba. Tvog brata sam pronašla tek kada ste obojica imali skoro dvadeset godina.“