Prošle su od tada godine. Jednog dana, dok sam bila kod kuće, zazvonio mi je telefon.
Bio je nepoznat broj.
„Dobar dan, da li razgovaram sa gospođom koja je prije nekoliko godina pomagala jednoj studentici po imenu Ana?“
Zaledila sam se.
„Ko pita?“
„Ja sam Ana.“
Nisam mogla vjerovati. Nisam je čula godinama.
„Ana?! Kako si?“
Sa druge strane nastala je kratka tišina.
„Dobro sam. Završila sam fakultet, zaposlila se i nedavno se udala.“
Srce mi je bilo puno.
„Mnogo mi je drago.“
A onda je rekla:
„Znam da ste vi i vaš muž bili anonimni donatori.“
Ostala sam bez riječi.
„Ko ti je rekao?“
„Vaša ćerka.“
Pomalo sam se naljutila jer smo željeli da Ana nikada ne sazna.
„Zašto ti je rekla?“
„Zato što sam je molila. Godinama sam pokušavala saznati ko mi je slao novac.“
„Nisi nam ništa dugovala.“
„Znam. Ali želim da vas vidim.“
Dogovorile smo se da se nađemo.
Kada je došla, jedva sam je prepoznala. Više nije bila ona mršava studentica. Bila je sređena, nasmijana i samouvjerena mlada žena.
Zagrlila me je i odmah zaplakala.
„Da nije bilo vas, vjerovatno bih napustila fakultet.“
„Mi smo samo malo pomogli.“
„Za mene to nije bilo malo.“
Iz torbe je izvadila kovertu.
„Ovo je za vas.“
„Neću novac.“
„Nije novac.“
Otvorila sam je.
Unutra je bila fotografija kuće.
„Šta je ovo?“
„Kupila sam kuću svojim roditeljima.“
„Predivna je.“
„Ali postoji razlog zbog kojeg sam prvo željela da je pokažem vama.“
Okrenula je fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Za ljude koji su me naučili da dobrota ne mora imati ime.“
Počela sam plakati.
Ali onda je Ana rekla:
„Postoji još nešto.“
„Šta?“
„Želim da upoznate mog muža.“
Ušao je mladić koji je čekao ispred.
Kada sam ga ugledala, ostala sam bez riječi.
Poznavala sam ga.
Bio je sin čovjeka kod kojeg je moj muž radio prije mnogo godina.
„Kako se vi poznajete?“ pitao je.
Objasnila sam.
Mladić se nasmijao.
„Onda je ovo još nevjerovatnije.“
„Šta?“
„Moj otac je godinama pričao o vašem mužu.“
„Zašto?“
„Zato što mu je vaš muž jednom spasio firmu kada je bila pred propadanjem.“
To nisam znala.
Kada je moj muž došao kući, ispričala sam mu.
Samo se nasmijao.
„Nije to bilo ništa.“
„Zašto mi nikada nisi rekao?“
„Nisam pomagao da bih pričao o tome.“
Tada sam shvatila koliko su njih dvojica slični.
Ali Ana je nekoliko dana kasnije ponovo nazvala.
„Moram nešto da vam pokažem.“
Došla je sa starom fasciklom koju je pronašla kod svekra.
Unutra je bila fotografija mog muža kao mladića.
Pored njega je stajao Anin svekar.
Na poleđini je pisalo:
„Za brata kojeg mi život nije dao.“
„Bili su toliko bliski?“
„Izgleda.“
Ali među dokumentima je bio i stari ugovor.
Prema njemu, moj muž je prije mnogo godina pozajmio veliku sumu Aninom svekru da sačuva firmu.
Novac mu nikada nije vraćen.
„Jesi li znao za ovo?“ pitala sam muža.
„Jesam.“
„Zašto nikada nisi tražio novac nazad?“
„Zato što sam vidio da se čovjek bori da prehrani porodicu.“
Ana je zaplakala.
„Znači vi ste prvo pomogli mom svekru, a onda godinama kasnije i meni?“
Muž se nasmijao.
„Nismo ni znali da ste povezani.“
Mislili smo da je to nevjerovatna slučajnost.
Ali Anin svekar je, kada je saznao cijelu priču, došao kod nas.
Nosio je malu drvenu kutiju.
„Ovo sam trebao dati tvom mužu još prije mnogo godina.“
Otvorio ju je.
Unutra je bilo pismo njegovog pokojnog oca.
Muž je pročitao nekoliko redova i problijedio.
„Odakle mom ocu ovo?“
Anin svekar je spustio pogled.
„Zato što smo se poznavali mnogo prije nego što smo zajedno radili.“
„Kako?“
„Naši očevi su bili najbolji prijatelji.“
U pismu je stajalo da su dvije porodice godinama pomagale jedna drugoj kad god bi neko zapao u nevolju.
Muž je dugo ćutao.
A onda je Ana rekla:
„Znači ovo nije počelo sa mnom.“
„Kako misliš?“
Nasmiješila se kroz suze.
„Prije više od četrdeset godina vaši roditelji pomagali su njegovoj porodici. Onda je vaš muž pomogao mom svekru. Godinama kasnije vi ste pomogli meni, a da niste ni znali ko sam. Izgleda da se dobrota samo vraćala iz generacije u generaciju.“