Iz torbe je izvadila malu staru fotografiju i pružila mi je.
„Poznajete li ovog čovjeka?“
Pogledao sam fotografiju i ostao zbunjen.
„Ne. Zašto?“
„Dobro pogledajte.“
Na slici je bio mladić pored starog automobila. Na poleđini je pisalo ime i datum od prije skoro trideset godina.
„To je moj otac“, rekla je.
„Dobro… ali kakve veze ja imam s njim?“
„Pričaću vam. Samo nastavite voziti.“
Nakon nekoliko minuta rekla je:
„Moj otac je bio taksista. Vozio je noćne smjene, baš kao vi.“
„I?“
„Jedne noći povezao je trudnicu kojoj je pozlilo. Nije čekao hitnu pomoć, već ju je odvezao pravo u bolnicu.“
„Lijepo od njega.“
Pogledala me kroz retrovizor.
„Ta žena bila je vaša majka.“
Naglo sam je pogledao.
„Moja majka?“
„Da.“
„Kako znate ko sam ja?“
Iz torbe je izvadila staru kovertu.
Na njoj je bilo moje ime.
„Otac mi je ovo ostavio prije smrti. Rekao je da jednog dana pronađem čovjeka sa ovim imenom.“
Zaustavio sam automobil sa strane.
„Šta je unutra?“
„Otvorite.“
U koverti je bilo pismo.
Mojom majkom rukom bilo je napisano:
„Hvala čovjeku koji je te noći spasio mene i moje dijete.“
Nisam mogao vjerovati.
Majka mi nikada nije pričala o tome.
„Zašto ste me tražili baš sada?“
Žena je spustila pogled.
„Zato što mi treba pomoć.“
Pomislio sam da želi novac.
„Kakva pomoć?“
„Moja majka je teško bolesna. Prije nekoliko dana rekla mi je nešto zbog čega više ne znam šta je istina.“
„Šta vam je rekla?“
„Da čovjek sa fotografije možda nije moj biološki otac.“
Nisam razumio kakve to veze ima sa mnom.
A onda je dodala:
„Rekla je da je moj pravi otac čovjek koji je bio u bolnici one noći kada ste se vi rodili.“
„Koji čovjek?“
„Vaš otac.“
Zaledio sam se.
„Hoćete reći da smo možda brat i sestra?“
„Zato sam vas tražila.“
Nisam znao šta da kažem.
Uradili smo DNK test.
Nekoliko dana kasnije stigao je rezultat.
Nismo bili brat i sestra.
Ali test je pokazao da postoji udaljena porodična veza.
„Kako je ovo moguće?“
Pozvao sam majku.
Čim sam izgovorio ime njenog pokojnog oca, nastala je tišina.
„Mama, poznaješ li ga?“
„Jesam.“
„Odakle?“
„Bio je najbolji prijatelj tvog oca.“
„Zašto mi to nikada nisi rekla?“
Majka je dugo ćutala.
„Zato što se poslije tvog rođenja dogodilo nešto zbog čega su prekinuli svaki kontakt.“
„Šta?“
„Tvoj otac je saznao da taj čovjek nije samo njegov prijatelj.“
„Nego?“
„Bio mu je polubrat.“
Pogledao sam ženu.
Ako je čovjek koji ju je odgojio bio polubrat mog oca, to bi objasnilo dio DNK podudaranja.
Ali ona je ponovila:
„Moja majka tvrdi da on nije moj biološki otac.“
Pronašli smo njenu majku.
Kada sam je pitao ko je otac njene kćerke, počela je plakati.
„Nije čovjek kojeg vi mislite.“
„Ko je onda?“
Izvadila je drugu fotografiju.
Na njoj su bila trojica mladića.
Jedan je bio moj otac.
Drugi pokojni taksista.
Trećeg nisam poznavao.
„Ko je ovaj treći?“
„Njihov brat.“
„Još jedan?“
„Da.“
„Gdje je danas?“
„Živ je.“
Pronašli smo ga u drugom gradu.
Kada je ugledao ženu koju sam vozio te noći, odmah je rekao:
„Ista majka.“
Uradili su DNK test.
Bio je njen biološki otac.
Mislio sam da je misterija konačno riješena.
Ali onda me je pogledao i rekao:
„A ti si sin Milene?“
„Jesam.“
„Onda ni ti ne znaš cijelu istinu.“
„Kakvu istinu?“
Iz stare fascikle izvadio je još jednu fotografiju.
Na njoj je moja majka držala bebu.
Pored nje nisu stajali ni moj otac ni pokojni taksista.
Stajao je on.
„Zašto ste vi na fotografiji sa mnom kao bebom?“
Čovjek je spustio pogled.
„Zato što sam te noći u bolnicu došao po vlastito dijete. Samo što su nam godinama kasnije rekli da je u porodilištu možda došlo do zamjene dvije bebe.“