…treba mala pomoć oko dvorišta.
Odmah sam znao da nešto nije u redu. Nikada me nije zvao da mu pomažem, pogotovo jer zna da nisam baš čovjek za fizičke poslove.
Došao sam kod njega, a on već raspalio roštilj.
„Gdje je taj posao?“ pitam.
„Sjedi prvo da jedemo.“
Na stolu ćevapi, meso, salata, hljeb. Sve skromno, ali domaćinski.
Poslije ručka ustao je i odveo me iza kuće.
Pokazao mi je staru šupu.
„Treba da je srušim.“
„Pa što mene zoveš? Znaš da ću više smetati nego pomoći.“
Nasmijao se.
„Nisam te zato zvao.“
Otvorio je vrata šupe.
Unutra je stajao stari automobil prekriven ceradom.
Skinuo je ceradu.
Zaledio sam se.
Bio je to isti model automobila koji je moj otac vozio dok sam bio dijete.
„Odakle ti ovo?“
„Kupio sam ga prije godinu dana.“
„Zašto?“
„Sjećaš li se kada si mi pričao da je tvoj otac morao prodati svoj automobil da bi tebi platio liječenje kad si bio mali?“
Sjećao sam se.
Taj auto je bio jedna od rijetkih stvari za kojima je moj otac žalio.
„Našao sam isti model. Mislio sam da ga sredim i poklonim ti za rođendan.“
Nisam mogao vjerovati.
„Jesi li ti normalan? Koliko si ovo platio?“
„Nije važno.“
„Radiš za 600 eura i kupuješ meni automobil?!“
Spustio je pogled.
„Zato sam podigao kredit.“
Naljutio sam se.
„Jesi li lud? Rekao sam ti sto puta da, ako ti nešto treba, kažeš!“
„Ne treba meni ništa.“
„Kako ne treba? Zadužio si se zbog mene!“
„Nisam zbog tebe.“
„Nego?“
Otvorio je vrata automobila.
Na sjedištu je bila stara fotografija.
Na njoj smo bili nas dvojica kao djeca, pored mog pokojnog oca.
„Sjećaš li se ovog dana?“
„Naravno.“
„Ja se sjećam bolje nego ti.“
„Zašto?“
Sjeo je na stari prag šupe.
„Tvoj otac mi je tog dana kupio prve patike.“
Zanijemio sam.
„Nikada mi to nije rekao.“
„Nije ni trebalo.“
Njegova porodica tada nije imala gotovo ništa. Moj otac mu je godinama pomagao — plaćao ekskurzije, kupovao knjige i davao novac njegovim roditeljima kada nisu imali.
„Zašto mi nikada nisi pričao o tome?“
„Jer nisam prijatelj s tobom zbog duga prema tvom ocu.“
Pogledao sam automobil.
„Ali ovo je previše.“
„Nije.“
„Koliko duguješ banci?“
„Neću ti reći.“
Već sutradan sam preko zajedničkog poznanika saznao gdje je podigao kredit.
Otišao sam u banku sa namjerom da mu zatvorim dug.
Ali tamo me je čekalo iznenađenje.
Kredit nije bio za automobil.
Bio je mnogo veći.
Pozvao sam ga.
„Šta si još uradio?“
Ćutao je.
„Pitam te, zašto si podigao toliki kredit?“
„Nije važno.“
„Meni jeste.“
Na kraju je priznao.
Kuća u kojoj živi nije bila njegova.
Vlasnik je odlučio da je proda, a on je podigao kredit da je kupi kako njegova žena i djeca ne bi završili bez doma.
„Pa zašto mi nisi rekao?“
„Zato što bih znao šta ćeš uraditi.“
„Šta?“
„Platio bi sve.“
Bio je u pravu.
„A ti bi meni poklonio automobil dok jedva plaćaš kuću?“
„Auto sam kupio prije problema s kućom.“
„Onda ga prodaj.“
„Neću.“
Posvađali smo se prvi put nakon mnogo godina.
Nije htio moj novac.
Nisam znao kako da mu pomognem, a da mu ne povrijedim ponos.
Onda sam se sjetio njegovih riječi:
„Tražiću pomoć ako budem morao.“
Nekoliko mjeseci kasnije pozvao me je.
„Kume…“
Nikada me ranije nije tako nazvao.
„Reci.“
„Moram da te zamolim nešto.“
„Koliko?“
„Nije novac.“
„Šta onda?“
„Ako se meni nešto dogodi, brini o mojoj djeci.“
Zaledio sam se.
„Zašto to govoriš?“
„Bio sam kod doktora.“
Nisam mogao da izgovorim ni riječ.
Imao je ozbiljan zdravstveni problem i čekala ga je operacija.
Tada sam shvatio zašto je posljednjih mjeseci pokušavao da sve sredi — kuću, dugove, porodicu.
„Sve će biti dobro.“
„Znam. Ali obećaj.“
„Obećavam.“
Operacija je prošla dobro.
Kada sam ga prvi put posjetio u bolnici, rekao sam:
„Sad je red na mene.“
„Nemoj da si platio kredit.“
„Nisam.“
Nasmijao se.
„Šta si onda uradio?“
Izvadio sam dokumente.
Kupio sam malu firmu u kojoj je radio i prebacio dio vlasništva na njega.
Gledao me kao da sam lud.
„Ne mogu ovo prihvatiti.“
„Ne poklanjam ti.“
„Nego?“
„Od sada radiš za sebe. Vraćaćeš mi koliko možeš.“
Počeo je plakati.
„Zašto?“
Stavio sam pred njega fotografiju nas dvojice i mog oca.
„Zato što je moj otac pomagao tebi kada nisi imao. Ti si bio uz mene kada sam imao sve. A pravi prijatelj nije onaj koji ti plaća račun — nego onaj koji ostane kada više nema šta da dobije.“