Odgovorila je gotovo odmah:
„Da, sama sam. Dođi za pola sata, samo nemoj zvoniti na vrata.“
Kada sam pročitao poruku, osmijeh mi je nestao sa lica.
Mislio sam da će odmah prepoznati da se šalim ili da će pitati ko sam. Umjesto toga, odgovorila je kao da tačno zna kome piše.
Odlučio sam da nastavim.
„Da li muž nešto sumnja?“
Nakon nekoliko sekundi stigao je odgovor:
„Ne. Rekla sam mu da večeras idem ranije spavati.“
Sjedio sam i gledao u ekran.
Nisam mogao vjerovati.
Poslao sam još jednu poruku:
„Vidimo se na našem mjestu?“
Ovoga puta dugo nije odgovarala.
A onda je napisala adresu.
Bila je to zgrada samo nekoliko ulica od naše kuće.
Nisam joj ništa više pisao. Sjeo sam u automobil i otišao tamo.
Parkirao sam preko puta ulaza i čekao.
Dvadesetak minuta kasnije pojavila se moja žena.
Izašla je iz taksija, pogledala oko sebe i ušla u zgradu.
Srce mi je lupalo kao ludo.
Htio sam odmah krenuti za njom, ali tada mi je zazvonio novi telefon.
Stigla je poruka sa nepoznatog broja:
„Vidim da si stigao. Nemoj ulaziti dok ti ne objasnim.“
Zaledio sam se.
Nisam taj broj dao nikome osim svojoj ženi.
Podigao sam pogled prema prozorima zgrade.
Na trećem spratu neko je stajao iza zavjese.
A onda je stigla još jedna poruka:
„Tvoja žena nije došla ovdje zbog onoga što misliš. Ako želiš da saznaš istinu, sačekaj pet minuta.“
Tih pet minuta promijenilo je sve što sam mislio da znam o svom braku…