Baka joj je prišla, sjela pored nje i mirno rekla:
„Ako se udaješ samo zato što se bojiš šta će selo reći, nemoj se udati.“
Sestra ju je pogledala kroz suze.
„Ali trudna sam. Šta će ljudi pričati? Mama i tata će se osramotiti.“
Baka je uzela za ruku.
„Ljudi će pričati nekoliko dana, a ti ćeš sa svojim izborom živjeti cijeli život.“
U sobi je nastala tišina.
Roditelji su pokušali ubijediti baku da se ne miješa, ali ona nije odustajala.
„Dijete nije sramota. Ali brak u kojem ne želiš biti može ti postati zatvor.“
Te noći sestra nije spavala.
Sljedećeg jutra, samo nekoliko sati prije svadbe, obukla je haljinu, pogledala se u ogledalo i počela ponovo plakati.
A onda je uradila nešto što niko nije očekivao.
Skinula je vjenčanicu.
„Ne mogu.“
Mladoženja i njegova porodica već su bili spremni.
Nastao je haos.
Svi su molili, prijetili, govorili šta će narod reći.
Jedino je baka stajala pored nje.
Svadba je otkazana.
Sestra je nekoliko mjeseci kasnije rodila zdravu djevojčicu.
Nije bilo lako. Ljudi su pričali, ali poslije nekog vremena prestali su.
Prošlo je 18 godina.
Njena kćerka je završavala srednju školu kada je jednog dana stiglo pismo adresirano na moju sestru.
Pošiljalac je bio čovjek za kojeg se trebala udati.
Nisu se čuli gotovo dvije decenije.
Sestra je otvorila pismo i počela plakati.
Na kraju je pisalo:
„Tvoja baka je tog dana spasila i tebe i mene. Postoji nešto što ti nikada nisam imao hrabrosti priznati prije naše svadbe.“
A kada je pročitala sljedeću rečenicu, odmah je uzela telefon i pozvala baku…