U podrumu smo pronašli stariju ženu i dječaka od možda sedam godina. Bili su promrzli i uplašeni, skriveni iza nekoliko starih ormara.
Čim nas je žena ugledala u uniformama, podigla je ruke i počela moliti:
„Nemojte dijete. Molim vas, on ništa nije kriv.“
Niko od nas nije znao šta da kaže.
Naredba je bila da pregledamo kuće i nastavimo dalje. Ali tog trenutka više nisam gledao „drugu stranu“. Vidio sam samo baku koja pokušava zaštititi dijete.
Dao sam dječaku komad hljeba iz torbe i svoju rezervnu jaknu.
Jedan vojnik iz moje jedinice pogledao me i rekao:
„Moramo prijaviti da su ovdje.“
Znao sam šta to znači.
Ipak, odlučili smo prvo pozvati komandira.
Kada je stigao, dugo je gledao ženu i dječaka.
Očekivao sam najgore.
Ali samo je rekao:
„Odvedite ih do saniteta.“
Dječak me je prije odlaska uhvatio za rukav.
Iz džepa je izvadio malu fotografiju i pružio mi je.
„Ovo je moj tata. Ako ga nekad vidiš, reci mu da sam živ.“
Stavio sam fotografiju u džep uniforme.
Rat se završio, vratio sam se kući i pokušao nastaviti život. Fotografiju sam sačuvao, iako nikada nisam saznao šta se dogodilo sa dječakom.
Prošlo je skoro trideset godina.
Jednog dana zazvonio mi je telefon.
Nepoznati muškarac je rekao:
„Tražim čovjeka koji mi je tokom rata dao svoju jaknu.“
Zanijemio sam.
„Kako ste me pronašli?“
„Moja baka je prije smrti ostavila vaše ime.“
Dogovorili smo susret.
Kada je muškarac ušao u kafić, odmah sam prepoznao njegove oči.
Bio je to onaj dječak.
Zagrlili smo se bez riječi.
A onda je iz torbe izvadio nešto umotano u stari papir.
„Ovo je pripadalo mom ocu“, rekao je. „Baka je tvrdila da moram da ga predam baš vama.“
Otvorio sam paket.
Unutra je bio vojnički dnevnik.
Na prvoj stranici stajalo je ime čovjeka sa fotografije koju sam čuvao skoro trideset godina.
Ali kada sam pročitao posljednji zapis u dnevniku, shvatio sam da smo se njegov otac i ja već jednom sreli — samo što tada nisam znao ko je on…