A ona će:
„Super. Onda usput kupi nešto za doručak, frižider je prazan.“
Gledam je nekoliko sekundi i čekam da se nasmije.
Ništa.
„Čekaj, ozbiljna si?“
„Naravno. Kad već ideš kući, svrati do pekare.“
Počeo sam da se smijem. Očekivao sam jaja, palačinke, kafu… a dobio spisak za kupovinu.
Obukao sam jaknu i krenuo prema vratima.
Tada mi je dobacila:
„I nemoj zaboraviti dvije kafe!“
Sišao sam do pekare, kupio doručak i vratio se nakon dvadesetak minuta.
Kad sam otvorio vrata stana, iz kuhinje se širio miris hrane.
Na stolu je već bio ogroman doručak — jaja, palačinke, pecivo, voće, sve što volim.
„Pa rekla si da nema ništa!“
Počela je da se smije.
„Htela sam da te iznenadim. Ovo sam pripremila još sinoć.“
Sjeo sam za sto sav srećan, ali tada sam primijetio još jedan tanjir.
„Ko nam dolazi?“
Osmijeh joj je nestao.
„Zapravo… zato sam htjela da jutros doručkujemo zajedno.“
U tom trenutku neko je pozvonio.
Ona je ustala i otvorila vrata.
Na pragu je stajao stariji čovjek kojeg nikada ranije nisam vidio.
Čim me je ugledao, zastao je.
„Ti si taj momak?“
Pogledao sam djevojku.
„Ko je ovo?“
Duboko je udahnula.
„Moj otac.“
Odmah sam ustao da se predstavim, ali čovjek nije pružio ruku.
Samo me je nekoliko sekundi gledao, a onda rekao moje prezime.
„Odakle znate kako se prezivam?“
Iz džepa je izvadio staru fotografiju i stavio je na sto.
Na njoj je bio moj otac kao mladić.
Pored njega — otac moje djevojke.
A kada sam okrenuo fotografiju, na poleđini je bila poruka zbog koje sam shvatio da naš prvi susret možda uopšte nije bio slučajan…