„Kako o čemu pričam? Čujem te dole u kući.“
Odgovor je stigao odmah:
„Ja sam na poslu. Nisam se vraćao.“
U tom trenutku sam se potpuno razbudila.
Ponovo sam čula korake.
Ovoga puta polako su se penjali uz stepenice.
Zaključala sam vrata spavaće sobe i nazvala muža.
„Nemoj prekidati vezu“, rekla sam. „Neko je u kući.“
Muž je odmah krenuo nazad i rekao mi da pozovem policiju.
Dok sam razgovarala s njima, koraci su stali tačno ispred moje sobe.
Kvaka se polako spustila.
Neko je pokušavao otvoriti vrata.
Nisam disala.
Onda se začuo muški glas:
„Halo? Ima li nekoga?“
Nisam ga prepoznala.
Nakon nekoliko minuta stigla je policija.
Ispostavilo se da je čovjek ušao kroz stražnja vrata koja muž tog jutra nije dobro zaključao.
Ali ono što nas je zbunilo bilo je njegovo objašnjenje.
Tvrdio je da nije došao da krade.
„Došao sam po ono što je moje“, rekao je.
Policajac ga je pitao šta traži.
Čovjek je iz džepa izvadio stari ključ.
Na njemu je bila mala metalna pločica sa našom adresom.
Muž je u tom trenutku stigao kući.
Čim je ugledao čovjeka, problijedio je.
„Ti?!“
Pogledala sam muža.
„Poznaješ ga?“
Nije odgovorio.
Čovjek se samo nasmijao i rekao:
„Nije ti rekao ko je živio u ovoj kući prije vas?“
Tada je muž spustio pogled.
Policija je pronašla još nešto u čovjekovoj torbi — staru fotografiju naše kuće.
Na fotografiji je stajao moj muž, mnogo mlađi, zajedno s tim čovjekom.
„Šta se ovdje događa?“ pitala sam.
Muž je dugo ćutao.
A onda je rekao:
„Postoji razlog zbog kojeg sam insistirao da kupimo baš ovu kuću…“